Piše Srđan Atanasovski
Tri godine od kada je premijerno prikazan, film Call me by your name, preveden u Srbiji kao Skrivena ljubav, na putu je da postane novi kultni film gej zajednice. Radnja filma prati dva mladića, sedamnaestogodišnjaka i dvadesetčetvorogodišnjeg, koji pokušavaju da dokuče da li se jedan drugom dopadaju, da bi se na posletku upustili se u predimenzioniranu letnju romansu. Film se najčešće benevolentno predstavlja kao priča o odrastanju i ispitivanju mladalačkih ljubavi, sve to upakovano u vlažne sitnoburžujske snove o bogatoj porodici koja leto provodi na selu u severnoj Italiji dok im posluga služi semifredo. Odista, svi preduslovi da ovo postane kultni gej film naše generacije su ispunjeni. Nikoga ne čudi što se film redovno prikazuje i na zvaničnim događajima LBGT nevladnih organizacija, kao na primer u okviru pratećeg programa beogradske Povorke ponosa 2019. godine. Da li će dva mala problema u vezi sa ovim filmom kojima ću posvetiti ovaj tekst poremetiti ovu lepu priču?
Ovo je pedofilski film. Pri tome, moj argument nije da je roman pedofilski, to jest da je veza dva literarna junaka, sedamnaestogodišnjeg Elija i dvadesetčetvorogodišnjeg Olivera, pedofilska, već da su upravo kinematografski postupci – produkcija, kasting, kamera i celokupna režija – ovu priču pretvorili u opasnu i potetnu apologiju pedofilije koja targetira gej zajednicu. Krenimo redom. Kamera je od samog početka filma voajerska prema Eliju. Način na koji se snima njegovo dečje telo nepogrešivo prati požudni pogled ne Olivera, već reditelja i budućih gledaoca. Način na koji su izabrani glumci umnogo produbljuje razliku u godinama. Timoti Šalame koji glumi Elija imao je u vreme snimanja, 2016 godine, 21 godinu, ali bi po konstituciji mogao biti i mlađi od 17 godina. Armi Hamer, s druge strane, u liku mladog postdiplomca, snimao je film kao tridesetogodišjak, ali njegova telesna konstitucija omogućava da se daleko stariji muškarci identifikuju sa njegovim likom. Maljavost, krupna građa… – sve su to odlike koje bi mnogi gej muškarci sa navršenih četiri decenije života i sa manjkom autopercepcije mogli sebi pripisati i lako se prepoznati u liku Olivera. Na kraju krajeva, upravo se Hamerova krupna građa i gruba nametljivost u filmu prikazuju kao osobine koje ovom liku otvaraju vrata u srcima italijanskog sela.
Da li apologija pedofilije može postati eksplicitnija? Može. Scena u kojoj vidimo Olivera kako koristi priliku da „drugarski“, „na kvarno“, erotski dodiruje Elija se kasnije u filmu tumači kao željeno „davanje signala“. Dakle, na osnovu ovog filma, stariji muškarci treba da zaključe da je sasvim legitimno da pretpostave da su objekat seksualne žudnje maloletnika i da delaju u skladu s tim, do toga da ih dodiruju bez ikakvog povoda i izrečenog pristanka.
Ovo je mizogini film. Neću se zadržavati na tome da su ženski likovi nerazvijeni u filmu. Neću čak ni dramiti oko toga da se zavođenje devojčica koristi kako bi dečaci jedan drugog pravili ljubomornim i dokazivali svoju muškost. Ali ono o čemu, za početak, treba govoriti jeste način na koji se navodno neizdrživi muški libido koristi kao validni argument za korišćenje žena. I Oliver i Elio imaju devojke. Elio se prikazuje kao tinejdžer koji ne može da obuzda svoj libido. U jednoj sceni vidimo ga kako ostvaruje seksualni odnos sa vršnjakinjom Maricijom, za koju saznajemo da je predmet njegove pažnje i u Parizu, gde provode ostatak godine. U drugoj sceni, Elio za slično, indikativno kratko vreme, masturbira breskvom, od koje je napravio improvizovanu seksualnu igračku. Odista, Eliov i Oliverov odnos prema devojkama prikazan je kao odnos prema objektima koje, pod pritiskom svog libida, moraju iskoristiti i zatim odbaciti. Kada se bude upustio u romansu sa Oliverom i kada Maricija bude zahtevala objašnjenje za promenu u njihovom odnosu, Elio ne samo što ne želi da razgovara o svom ponašanju, već nema čak ni trunke skrupula da ponudi neki izgovor. Naprotiv, uplakanu Mariciju ispraća samozadovoljnim osmehom, isto kao što će to učiniti i Oliver svojoj izabranici, nekoliko scena docnije. Čak i ako prihvatimo da je ovo film o odrastanju i da ovi dečaci ne razumeju svoju seksualnost, pravdati ovakav odnos prema ženama bilo jakim libidom, bilo potrebom da se u društvu glumi heteroseksualnost, mora biti neprihvatljivo.
Ponovo, da li apologija mizoginije može postati eksplicitnija? Može. U jednoj od poslednjih scena, kada se letnja romansa završila i Eliov otac, koji je već upoznat sa istom, pokušava da uteši svog sina, on njemu priznaje da su ga i samog privlačili muškarci. Nazivajući ovu kratku letnju romansu dubokim, produhovljenim iskustvom (iako nikome nije jasno na osnovu čega), Eliov otac svom sinu otkriva kako je i sam više puta bio blizu da ostvari takva „duboka“ prijateljstva koja se „pamte čitav život“ i koja su daleko uzvišenija od muško-ženskih odnosa, ali je, avaj, ostao za to uskraćen. Drugim rečima, jedan odnos muško-ženskog životnog partnerstva, ili na posletku bilo kakav odnos žene i muškarca, bledi pod svetlom jedne nezrele, ali „produhovljene“ letnje romanse, samo zbog toga što je potonja ostvarena sa muškarcem. Žene su, očigledno, po mišljenju autora ovog filma, za taj stepen duhovnosti nesposobne.
Da li ikoga čudi što pedofilski i mizogini film izrasta u novi kultni gej film i dobija otvorenu podršku raznih LGBT organizacija? Bilo ko ko je zavirio iza kulisa LGBT organizovanja u proteklih nekoliko decenija – zasigurno ne. LGBT aktivizam niti ume niti želi da prepozna pedofiliju i mizoginiju među svojim redovima.
Mlade generacije gejeva i lezbejki zaslužuju bolje. Zaslužuju prostore u kojima će se znati za seksualne granice, iako su se u tim prostorima organizovali na osnovu svoje seksualne orijentacije. Zaslužuju prostore u kojima će biti dobrodošle i žene, a naročito feministkinje, bez toga da budu ućutkane i napadnute, jer one moraju biti saveznice u našoj borbi i mi u njihovoj, a ne objekti koje će LGBT aktivisti iskoristi.
Zaslužuju drugačije filmove.
Lezbejska i gej solidarna mreža 