Vreme je da se zabrane blokatori puberteta za decu

Prenosimo tekst Džuli Bindl, novinarke, spisateljice i feministkinje koja se bori protiv seksualnog nasilja, nastao povodom aktuelnog sudskog procesa koji je u Velikoj Britaniji pokrenula detrans lezbejka Kira Bel. Prevod potpisuje N.J. (Fotografija: Kira Bel)

Na prelomnom sudskom slučaju u Visokom sudu u Velikoj Britaniji ove nedelje će se odlučiti da li će jedinoj britanskoj „službi za razvoj rodnog identiteta“ (Gender Identity Development Service, GIDS) za pacijente mlađe od 18 godina biti dozvoljeno da nastavi da propisuje blokatore puberteta, kao što su do sad radili čak i sa decom starom tek deset godina. Slučaj se vodi protiv fondacije Tavistok i Portman, koja je deo britanskog nacionalnog zdravstvenog sistema (NHS), koja upravlja GIDS-om i koja trenutno sprovodi sopstvenu unutrašnju istragu kao odgovor na sve veće kontroverze koje okružuju njihovu praksu.

Kiri Bel, koja danas ima 23 godine, bili su propisani blokatori puberteta od strane GIDS-a kada je ona imala 16 godina. Kira je nakon toga počela da koristi testosteron, a kada je napunila 20 godina imala je i dvostruku mastektomiju. Danas, ona se kaje zbog svog procesa tranzicije, a postoji i mogućnost da je sterilna kao posledica ovih terapija.

Kira se nada da će njen slučaj sprečiti dalje medicinsko eksperimentisanje nad decom: „Tranzicija je bila veoma privremena, površna pomoć za vrlo kompleksan problem identiteta.“  

U poslednjih nekoliko godina, intervjuisala sam veliki broj mladih lezbejki koje su prošle kroz proces detranzicije „natrag u ženski pol“. Sve one imaju sličnu priču. Ove žene su često preživele ozbiljno nasilje i uznemiravanje i kao rezultat anti-lezbejskog maltretiranja su razvile osećanje mržnje prema sebi.

Kako Kira priča: „Donela sam smelu odluku kada sam bila tinejdžerka, kao što rade mnogi tinejdžeri, u pokušaju da pronađem samopouzdanje i sreću. Međutim, te odluke će negativno uticati na ostatak mog života.“

Imam neku predstavu o tome kako je Kira odlučila da želi da promeni pol. Odrastajući u sredini u kojoj dominiraju muškarci i pohađajući školu gde su me maltretirali kada bih odbila nekog dečaka, bila sam veoma zbunjena. Mrzela sam da nosim suknje i nikada nisam bila ni najmanje zainteresovana za igranje šminkom. Bila sam zaljubljena u moju najbolju prijateljicu i ubedila sam sebe da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom zato što mi se nisu sviđali dečaci.

To je bilo sedamdesetih godina XX veka kada su, posebno u zajednicama radničke klase, rodne uloge stezale devojke poput ludačkih košulja. Kako sam bila muškobanjasta lezbejka, tretirali su me kao čudaka, a često sam se tako i osećala. Često sam na spavanje išla sa ogromnom željom da budem dečak – što bi me učinilo „normalnom“. Kada bih imala čarobni štapić kojim bih mogla da promenim svoj pol – uradila bih to.

Otkrivanje feminizma i upoznavanje drugih lezbejki koje su bile ponosne na svoju seksualnost mi je dalo potpuno drugačiju perspektivu, i ta osećanja disforije i mržnje prema sebi su uskoro potpuno nestala.

Neki pobornici medicinske intervencije za rodnu disforiju tvrde da slučaj Kire Bel nije samo o mladima koji se identifikuju kao trans, već o mnogo širem problemu verovanja da li deca i mladi ljudi treba da imaju pravo da sami odlučuju o svojim telima.

Kao feministikinja, naravno da podržavam pravo mladih ljudi da zadrže svoju telesnu autonomiju, posebno kada se ženska tela tretiraju kao javna imovina – sa restrikcijama vezanim za abortus koji je čak u mnogim državama sveta još uvek kriminalizovan, kao i velikom rasprostranjenošću seksualnih napada.

Međutim, da li je situacija desetogodišnjeg deteta koje traži blokatore puberteta stvarno uporediva sa devojkama koje traže kontraceptivne pilule? Da li mislimo da je u redu da dvanaestogodišnje dete ima velike tetovaže i pirsinge, ili da troši svoj džeparac na pornografski materijal? Naravno da ne. Zašto onda pobornici ovog medicinskog pristupa misle da deca mogu da se odluče na nepovratne i potencijalno štetne medikamente na putu do potpune operacije prenamene pola?

Kao što je bilo rečeno na sudu, skoro 100% sve dece koja započnu tretman blokatorima puberteta kasnije započnu i hormonsku terapiju prenamene pola, čiji su efekti nepovratni, a neretko i opasni.

Godine 2003. pisala sam o sve popularnijem trendu normalizovanja transseksualnosti: „Sve je prisutniji fenomen žensko-u-muško transseksualnosti sa mnogim operacijama koje se sprovode svake godine što može da uključi dvostruku mastektomiju (otklanjanje obe dojke), histerektomiju (otklanjanje materice) i faloplastika (konstrukcija takozvanog neopenisa korišćenjem graftova kože koja se uzima sa stomaka, ruku ili slično). Testosteron omogućava rast brade, razvoj mišića i produbljivanje glasa.“

Citirala sam Klaudiju, transrodnu ženu koja smatra da su je osamdesetih godina požurivali kroz hormonsku terapiju i operacije i koja je nakon toga zažalila zbog tranzicije: „Želim da psihijatri i hirurzi ponude realističnije objašnjenje toga šta ti ostaje – fizički i emotivno – nakon operacije. Ukoliko na ovaj način mogu da sprečim da još neka zbunjena, pogubljena osoba prolazi kroz ovo, onda ću smatrati da sam uradila nešto bitno.“ Zašto, sedamnaest godina nakon što sam pisala o fenomenu kajanja zbog promene pola i dve godine nakon početka kampanje grupe Mreže za detrans osobe (Detransitioner Advocacy Network), mi tek sad vidimo prvi sudski proces na ovu temu?

Kirin slučaj nije, kako neki tvrde, slučaj o „zdravstvenoj nezi trans dece“, već o devojkama koje su toliko uznemirene količinom mržnje i mizoginije sa kojima se susreću da traže izlaz iz svojih ženskih tela. U njenim godinama, osećala sam se isto kao što se i Kira osećala, isto kao što se i mnoge druge lezbejke osećaju.  

Davanje lekova deci i stavljanje dece na put potencijalno bespotrebnih operacija zato što ta deca osećaju psihičku uznemirenost koja je izazvana vanjskim faktorima je kršenje ljudskih prava. Pravo je vreme da to uvidimo. Ponadajmo se da će i sud to uvideti i da će praksa medikacije i kasapljenja zdravih, mladih tela biti zamenjena prikladnom negom i podrškom za ove mlade žene. Činjenicu da ja ovo pišem kao srećna lezbjeka, a ne kao transrodni muškarac pun žaljenja, dugujem samo tome što, kada sam se ja osećala kao Kira, GIDS klinika nije postojala.