Anja Ilić prevodi tekst Maks Robinson, dvadesetčetvorogodišnje detrans lezbejke, objavljen na sajtu 4th Wave Now.
Maks Robinson je sada dvadesetčetvorogodišnja lezbejka koja se krajem 2015. godine, nakon četiri godine hormonske supstitucione terapije1, upustila u proces tzv. detranzicije – odnosno, prestala je da se izjašnjava kao transrodna osoba (konkretno, transmuškarac) i da koristi hormonsku terapiju s ciljem prenamene pola. Sa sedamnaest godina podvrgla se duploj mastektomiji (operaciji odstranjivanja obeju dojki), koju je u San Francisku izvršio plastični hirurg Kertis Krejn. Maks kaže kako je njen rodni terapeut (inače transmuškarac) napismeno potvrdio da su ove operacije bile medicinski neophodne u što kraćem roku.
Maks se trenutno bavi pružanjem neposredne podrške odraslim osobama sa smetnjama u razvoju koje žive u grupnom smeštaju. U proces detranzicije upustila se u decembru 2015. godine, dok je radila na ovom poslu. Njen roman Lajka, posvećen čuvenom psu lutalici koga su Sovjeti 1957. godine lansirali u svemir, dostupan je u digitalnom i štampanom izdanju. Uz to, Maks i njena partnerka zajedno rade na brojnim projektima grafičke umetnosti i kreativnog pisanja.
Kao i mnoge druge mlade lezbejke danas, tzv. kvir (engl. queer) zajednica je, umesto da ohrabri Maks da u potpunosti prihvati svoju istopolnu seksualnu orijentaciju, uputila na „tranziciju“ iz žene u muškarca (engl. female-to-male, FTM tranziciju) kao brzo rešenje. Maks u detaljnom zapisu svojih iskustava života u kvir zajednici iznosi da su poteškoće sa kojima se mladi transmuškarci suočavaju unutar zajednice malo poznate. Isto tako, u većini mejnstrim medijskih izveštaja, koji daju bespogovornu podršku terapiji testosteronom i hirurškim zahvatima kao dobrodošlim rešenjima za devojčice i devojke sa rodnom disforijom2, nema mesta za nimalo ružičasta iskustva FTM tinejdžerki – među kojima su mnoge istopolno orijentisane.
Maksin članak originalno je objavljen u aprilu 2016. godine na sajtu 4th Wave Now, gde roditelji dece koja se izjašnjavaju kao osobe suprotnog pola, stručnjaci i stručnjakinje u oblasti roda, te sami ljudi koji su se nekada izjašnjavali kao trans osobe iz kritičkog ugla preispituju politiku savremenog trans pokreta i njegovih podržavalaca.
Kada sam imala pet godina, predvodila sam žensku pobunu. Mi devojčice navukle smo plaštove i naokolo jurile dečake u plaštovima. Šta god da su oni rekli da ne možemo da uradimo, mi bismo uradile. Najčešće su to bili sklekovi, ili je, recimo, trebalo držati bubu u rukama. Mogla sam da uzmem ma koju bubu u ruke. Moj tata u svojoj kancelariji i dalje drži fotografiju s naučnog sajma – ja sa gomilom šištećih bubašvaba u rukama.
Mrzela sam kad mi kažu da nešto ne mogu da uradim. U prvom razredu redovno sam se vraćala iz škole nadurena, jer je na vratima WC-a za devojčice stajala slika mašni, a na vratima WC-a za dečake slika fudbalskih lopti. Učitelji me nisu puštali da sama odaberem u koji WC ću ući – a ja sam igrala fudbal!
U trećem razredu napisala sam nekoliko pisama autorki jednog serijala knjiga za decu. Smetao mi je u njenim knjigama stalno prisutan prećutni seksizam, koji je bio vidljiv u načinu na koji je predstavljala porodicu koja spasava životinje: majka i ćerka uvek su bile od sekundarnog značaja; one su čistile ili kuvale negde u pozadini, dok su otac i sin bili zaduženi za akciju. Najviše mi je smetalo što je ove knjige napisala jedna žena. Nije mi bilo jasno zašto ne može da stvori nijednog zanimljivog ženskog lika.
Otprilike u isto vreme, mama mi je napokon dozvolila da kupim par muških cipela. Bile su crveno-crne i nisu imale pertle. Nosila sam ih non-stop, toliko da je plastika na cipelama probila kroz tkaninu. Plastika mi se urezivala u stopala dok sam hodala, ali nisam to rekla svojim roditeljima. Mislila sam da mi neće kupiti novi par cipela. Nisu znali sve dok jednog dana nisu videli zadnji deo mojih gležnjeva – bio je poderan i krvario je. Kada sam im rekla zašto sam ćutala, kupili su mi novi par. Ovo je moje najranije sećanje na svesno samopovređivanje kako bih se osećala bolje po pitanju svog izgleda. Kasnije je na red došlo čupanje obrva, nošenje štikli, brijanje, depiliranje voskom, trčanje, izgladnjivanje. U svemu ovome sam, u različitim periodima života, dobijala podršku, ali mi zapravo ništa od tih stvari nije leglo: želela sam da sama biram da li ću se i na koji način samopovređivati.
Kada sam imala 16 godina, nagovorila sam svoju stariju sestru da mi naruči steznik za grudi (engl. binder). Nosila sam ga što sam češće mogla. Bolelo je kao đavo, ali insistirala sam da me ne boli. Zahvaljujući bolu, mogla sam manje da razmišljam, što je bilo dobro, naročito u školi. Časovi su mi bili dosadni i nisam mogla da se fokusiram, pa bih ceo dan provela opsesivno razmišljajući o nečemu, tek da mi prođe vreme. Često bih pitala nastavnika ili nastavnicu da odem do WC-a, a onda sam se u WC-u rezala jer sam bila demotivisana i nesrećna.
Posle škole čitala sam članke na sajtu Autostraddle i satima kopala po arhivi FTM blogova. Bilo mi je drago da vidim da postoje žene koje su izgledale otprilike kao ja i koje su govorile da nakon tranzicije imaju budućnost. Želela sam to što su one imale, a mrzela ovo što sam ja imala. Mislim da sam imala 15 ili jedva 16 godina kada sam počela da se raspitujem o ovim stvarima.
Što sam duže razmišljala o svemu, to sam bila sigurnija da je sve to istina. Najpre sam mislila da sam možda dženderkvir3. Onda sam htela da neko vreme uzimam testosteron, ali da zadržim grudi. U sledećem trenutku bila sam sigurna da želim da ih odstranim. Ove svoje promenljive misli unezvereno sam poveravala drugim onlajn prijateljima/cama koji su se identifikovali kao osobe suprotnog pola. Oni bi me iznova uveravali da se to dešavalo i mnogim drugim ljudima, i da je preovlađujući narativ o transrodnosti taj koji je opresivan. Potom sam i ja počela da uveravam druge ljude u ovo. Svi smo se slagali da je veoma posebno i teško biti trans osoba. Pre ovog iskustva, nikada se nisam osećala posebno, niti kao da moja patnja ikome išta znači.
Jedan deo mene znao je da sam samu sebe ubeđivala u sve ovo. Ignorisala sam ga.
Po prvi put sam, barem onlajn, imala zajednicu koja je obraćala pažnju na mene. Razgovarali smo o svojim osećanjima i slušali jedni druge. Bilo je ovo moje prvo pravo iskustvo internet kulture. Volela sam to što imam prijatelje/ice. Nije bilo kao u školi, gde sam samo lutala između stolova tokom pauze za ručak, nervozna i čudna. Ljudima na Tambleru zapravo sam se dopadala. Skoro svi moji prijatelji bile su žene koje su se identifikovale kao muškarci.
Ništa nisam znala. Jednostavno je bilo umirujuće misliti da sam rođena s greškom: ako je moje telo bilo problem, taj problem se mogao rešiti. Tranzicija podrazumeva jasno određene korake. Svako može da bira sa unapred određene liste, a nakon tranzicije, svi delovi dolaze u sklad.
Kada sam se odrekla svoje veze sa ženskošću, kada sam porekla ono što sam delila sa svojim sestrama, zapečatila sam važne delove sebe. Mislila sam da okrećem leđa bolu koji dolazi s činjenicom da me muškarci vide kao ženu, ali za to je bilo isuviše kasno: taj bol se tokom godina duboko uvukao u moje kosti. Nakon tranzicije bila sam ćutljivija nego ikada ranije. Uvek, uvek u strahu. Ponovo stavljena pod kontrolu.
Trebalo je da tranzicija reši stvari. Verovala sam u to, a to su i lekari rekli mojim roditeljima. Imala sam 16 godina kada sam počela da uzimam blokatore hormona, a potom i testosteron. Sa 17 godina imala sam duplu mastektomiju.
Da nisam izgledala kao „lezbača“ (engl. dyke) i da se nisam ponašala kao blesava tinejdžerka, ne bih morala da popravljam ništa na sebi.
Pokrenula sam blog na koji sam postavljala odeću i poklone napravljene po narudžbini, u skladu sa interesima ljudi koji su mi se javljali, kako bih isfinansirala svoju operaciju. Išlo je prilično dobro. Skupila sam dosta novca, ali i dalje nedovoljno. Moji roditelji, kao i baka, priskočili su u pomoć. Imala sam, na kraju krajeva, medicinski potvrđeno stanje. Išla sam od jednog do drugog stručnjaka i svi do jednog složili su se da je ovo ispravna odluka.
Međutim, ispostavilo se da uklanjanje delova tela koje sam mrzela predstavlja slabu utehu. Grudi su me označavale kao ženu – koja se, doduše, čudno oblači. Nisam se plašila potpune anestezije, niti toga da me raseku. Na dan svoje operacije, nakon što je doktor markerom iscrtao linije po kojima će me seći, pitala sam ga šta će biti sa isečenim tkivom. Rekao mi je da će biti spaljeno kao medicinski otpad. Nasmejala sam se. Kada su me odveli u operacionu salu, bila sam zbunjena – mislila sam da će me sačekati srebrni sto na koji ću leći kako bi me operisali. Rekla sam ovo svom doktoru. Odgovorio mi je da ne idem na autopsiju i nasmejao se.
Moja prva sećanja na postoperativni period počinju tek dan-dva kasnije. Bol nije bio tako strašan, a pražnjenje cevčica sa tečnošću koja se nakupila nakon operacije podsetilo me je na korišćenje menstrualne čašice – samo što je bilo mnogo više žute materije. Osećala sam se bolje nego dok sam pokušavala da živim kao muškarac koji ima grudi. Nekoliko nedelja nisam mogla da podignem ruke kako bih oprala kosu, ali prizor ravnog grudnog koša udahnuo mi je život. Sada je to imalo smisla, nakon što sam, usled uzimanja testosterona, gledala kako moje staro lice nestaje; kako mi obrazi upadaju, a brada raste. Nisam želela da me vide kao ženu – kao lezbejku – i nisam želela da se zapitam zašto je to tako.
A možda prosto nisam znala koga da pitam. Nije da nisam pokušala. Pre nego što sam se upustila u medicinsku tranziciju, pitala sam svog rodnog terapeuta, transmuškarca, o internalizovanoj mizoginiji. Nisam dobila odgovor na pitanje. Ni sama nisam baš tačno znala šta je to internalizovana mizoginija, ali želela sam da razumem. Terapeut me je umesto toga uverio da ovo kroz šta ja prolazim verovatno nije internalizovana mizoginija. Dobila sam pismo preporuke za hormonsku supstitucionu terapiju, a kasnije i za operaciju grudi. Bila sam mu zahvalna.
Trebalo je da prođu godine uzimanja testostrona, pa da napokon shvatim da je u redu da živim u svom telu bez testosterona, da je sklapanje mira sa sobom moguće i da zaslužujem tu šansu. Nisam znala da je u redu biti lezbejka sa rodnom disforijom, da mogu da (pre)živim sa tim. Imala sam skoro 20 godina kada sam prestala da uzimam hormone. Nakon nekog vremena života u dvadesetoj, prestala sam i da shvatam sebe kao transmuškarca.
Stvari su se promenile. Moj način razmišljanja se promenio.
Postoji jedna klasa rotatorija (mikroskopskog zooplanktona) koja se zove Bdelloidea. Nikada nije pronađen muški bdeloid. Svi bdeloidi su ženski i milionima godina se razmnožavaju isključivo procesom partenogeneze4. Kako su, uprkos manjku adaptibilnosti (prilagodljivosti) koji obezbeđuje seksualna reprodukcija, uspeli da prežive parazite koji stalno i brzo evoluiraju, kao i rapidno promenljive prirodne uslove? Bdeloidi se, naime, skupljaju kada su pod pritiskom. U stanju anhidrobioze – života bez vode – vetar ih lako raznosi unaokolo. Ovako mogu da prežive do devet godina – jedva živi, ali i dalje živi. Skupljanje u sebe kako bismo preživeli predstavlja legitimnu strategiju, koja nekada ima efekta.
Nakon što sam prošla kroz proces detranzicije, započela sam novi posao, gde su me znali kao buč lezbejku. Ljudi su me najpre tretirali gore nego onda kada sam „prolazila“ kao muškarac. Niko me nije obučavao za posao. Trudili su se da me uopšte ne gledaju. Nisu se opustili sve dok nisam počela da pričam, isto onako kao što sam i u srednjoj školi: zbijala sam šale i ljudi su se smejali. Pričala bih im o svom detinjstvu onda kada su mi pričali o svojim. Napokon nisam bila samo slušalac. Ljudima sam se zapravo dopala – istim onim ljudima koji su me isprva posmatrali s podsmehom.
Prošlo je toliko vremena otkad sam izvan svoje kuće rekla nešto, a da se nisam brinula da li „zvučim kao muškarac“. Nisam ni shvatala koliko sam toga zadržavala u sebi otkako sam se odlučila na tranziciju. Godinama nisam sklopila nova prijateljstva, sem na internetu. Nakon samo nekoliko nedelja na novom poslu dobila sam vožnje kući i pozivnice za venčanja. Mislila sam da sam nesposobna da se uživo povežem sa bilo kime, ali sam u stvari samo bila nesposobna da se sa bilo kime povežem kao muškarac – jer ja i nisam muškarac. Ne mogu da se pretvaram da jesam a da istovremeno ne skrivam suštinski deo svoje prirode.
Mislila sam da je kategorija „žene“ pogrešna za mene zbog toga kako sam se oblačila, kako sam se odnosila prema svom telu, kako sam bila ozlojeđena zbog očekivanja koja je društvo imalo od mene kao žene. Nisam shvatala da moja užasnutost sopstvenim telom možda potiče od užasnutosti životom u svetu koji želi da sve žene stavi pod svoju kontrolu.
Ako „biti ženom“ zaista nije ništa drugo do identitet, ako sam odrasla u svetu u kome „biti ženom“ znači prosto nazivati sebe ženom – u tom slučaju nikada ne bih prošla kroz tranziciju. Nikada ne bih pokušala da hirurškim putem i hormonskom terapijom izbrišem svoju ženskost. Moja snažna potreba da budem bilo šta što nije žena proisticala je iz materijalne stvarnosti bivanja ženom – a iz materijalne stvarnosti ne možemo da se isključimo drugačijom samoidentifikacijom. Jedino vredno u mom pokušaju da živim u fantaziji u kojoj je sve što su žene pretrpele i što trpe upravo zbog toga što su ženskog pola zapravo ništavno, iako mizoginija nastavlja da oblikuje naše živote, jeste to što sam napokon naučila da je neizmerno značajno da sebe imenujem kao ženu.
Imenovanje je moćna stvar. Ono nam omogućuje da se uzajamno pronađemo, da se povežemo sa svojom istorijom i sa svojom budućnošću. Razdvajanje je najlakši način da budemo sprečeni da naučimo kako da prepoznamo pokušaje da se redefiniše naša stvarnost.
Ja to svojevremeno nisam znala. Godinama sam pristajala na neverovatno mizogin set uverenja. U našoj zajednici se o navodnoj privilegiji žena govorilo na nivou poštapalice: designated female at birth (dfab) privilegija. Bilo je opšteprihvaćeno da se, ukoliko ste rođene kao žene, nalazite u prednosti u odnosu na muškarce koji su se transovali. Ovo transovanje podrazumevalo je i puko korišćenje drugačijih zamenica na Tambleru, sa sve anime devojkom kao avatarom. Smatrale smo da, kao dfab-ice, treba da ućutimo o svojim minornim problemima. Nikada nam ne može biti tako teško kao što je „dmab (engl. designated male at birth) ženama“ ili „nebinarnim ljudima“. Svi u trans zajednici slagali su se da je naša odgovornost da ohrabrimo „dmab glasove“, tj. glasove muškaraca koji se identifikuju kao žene. Ništa od ovoga nije mi delovalo čudno niti preterano; bilo je prilično intuitivno. Odrastanje u sistemu muške dominacije je vaspitni proces koji mnoge devojke i žene ostavlja ekstremno podložnim manipulaciji.
Prvo iskustvo nakon kog sam postala sumnjičava prema muškoj tranziciji (u žene) imala sam sa 18 godina. Tada je muškarac koji se identifikovao kao dženderkvir, a koji nikada ni na koji način nije pokušao da prenameni pol, silovao moju najbolju prijateljicu, ženu koja nije bila upoznata sa zatvorenom kulturom trans zajednice. Posredno sam je, preko zajedničkih prijatelja, upoznala sa ovim momkom. Nakon silovanja mi je ispričala šta joj je uradio; celu tu noć bila sam u susednoj sobi, budna i u razgovoru s nekim ko mi se čak nije ni dopadao. Nisam imala pojma šta se dešava u sobi pored. Kada je podelila ovo iskustvo sa našim zajedničkim prijateljima, obe smo pretpostavile da će oni stati u njenu odbranu – na kraju krajeva, tvrdili su da je njihov stan siguran prostor za žrtve silovanja. Umesto toga, njen silovatelj je promenio svoje preferirane zamenice na Tambleru, počeo da tvrdi da ima šizofreniju, a onda je rekao da je nemoguće da je silovao, usled dinamike moći između „cis“ žene i transžene. Nakon nekoliko meseci preselio se nazad u Los Anđeles, pri čemu nikada nije preduzeo nikakve korake u smeru tranzicije. Kada se vratio u Los Anđeles, svojim starim prijateljima rekao je da više nije ni trans ni šizofren.
Nekoliko godina pre toga su me dve različite transžene koje sam poznavala prisilile da im pošaljem fotografije svojih obnaženih grudi. Ja sam im se prva obratila, tada kao šesnaestogodišnjakinja, nakon što sam videla da iznova i iznova objavljuju kako su napaljeni i suicidalni i kako će im jedino golišave fotografije pomoći da se osećaju malo bolje. Nisu čak ni znali ko sam. Jednom od njih sam anonimno poslala fotografije. Nisam želela da razgovaram, želela sam samo da se on oseća bolje. Mislila sam da je to moja odgovornost. Te fotografije možda još uvek stoje negde onlajn, nemam pojma. Obe transžene s kojima sam imala seksting tada su se identifikovale kao lezbejke i znale da sam ja transmuškarac. Nije ih bilo briga, sve dok smo razgovarali jedan na jedan.
Nisam u potpunosti sagledavala značaj pravljenja razlike između muškog i ženskog pola sve dok mi K., traumatizovana lezbejka sa smetnjama u razvoju koju sam dobro poznavala, napokon nije priznala da je njen partner, transžena M., redovno tuče.
K. je tri godine bila izložena fizičkom i seksualnom nasilju koje je postojano raslo. Detaljniji opis ovog nasilja postojao je u originalnoj verziji članka, ali sam ga u međuvremenu izbacila, zbog zaštite privatnosti. Dovoljno je reći da je posredi bila verna slika onoga što radikalne feministkinje razumeju kao muško nasilje.
Prošle su dve godine otkako se K. odselila od njega i počela da živi sa mnom, ali i dalje se oporavlja od onoga što joj je uradio. Iako je za sobom imala čitave dve decenije trauma, ništa je nije slomilo kao ovo. Imenovanje tog odnosa kao „lezbejskog“ lišilo je pojmovnog okvira koji joj je bio očajnički potreban da bi kontekstualizovala svoja iskustva kao osoba koja je preživela zarobljeništvo. Ono je, na duge staze, uništilo njenu sposobnost da sebe naziva bilo lezbejkom bilo ženom: ako lezbejke vole da spavaju sa transženama, a odbija ih navodna muškost transmuškaraca, kako bi onda ona mogla da bude lezbejka? Ako su žene ono što je bio njen bivši partner M., onda ona mora da je nešto sasvim drugo. Jezik tranzicije ide na ruku nasilničkom geslajtingu koji zamagljuje i izobličava ženinu sposobnost da imenuje šta (joj) se dešava. Ono što je K. pretrpela bio je ekstremni vid okrutnosti koji je specifično muški, okrutnosti kojoj je K., usled vlastite, celoživotne istorije trauma koje su proizvodili muškarci, bila posebno podložna.
Što sam više shvatala da M. ne može biti ženskog pola, to sam bolje razumela i zašto ja jesam. Pol je bitan. Bežanje od te činjenice sprečava nas da uradimo bilo šta drugo sem da nastavimo da, iznova i iznova, potkopavamo temelje razumevanja njegovog značaja. Čim neka transžena kaže „Ne, ja nisam muškarac“, mi žene gubimo svoju sposobnost da se zaštitimo od tog muškarca. Žene u trans krugovima koje nisu imale iskustvo tranzicije verovale su da poseduju tzv. „cis privilegiju“ koja ih je svrstavala u isti rang moći sa muškarcima. Što se tiče nas žena koje smo želele da prenamenimo pol – većinom lezbejki – često smo slušale da smo, budući da smo transmuškarci, podjednako loše kao svaki drugi muškarac.
Jezičke manipulacije predstavljaju neverovatno moćno sredstvo. Ja sam bila lezbejka koja je pokušavala da spase svoju prijateljicu iz kandži partnerskog nasilja, koje je počinio muškarac s kojim se pod ogromnim pritiskom upustila u vezu: kao žena sa ozbiljnim smetnjama u mentalnom razvoju, sa ograničenom pokretljivošću i suočena sa neposrednom mogućnošću ostajanja bez krova nad glavom. Da smo tada mogle da pojmimo sve ovo, uspele bismo da se povežemo sa nasleđem svojih pretkinja koje su vojevale iste bitke kako bi se uzajamno zaštitile od muških nasilnika. Ali umesto toga, osećale smo se u potpunosti prepuštenim sebi. I druge žene koje su pretrpele zlostavljanje od strane transžena opisale su sličan osećaj: kao da se nalaze na potpuno nepoznatom tlu, isprva užasnute da uopšte progovore, jer ne mogu da nađu nikoga ko deli njihova iskustva; isuviše užasnute da će biti etiketirane kao neosetljive „transmizoginistkinje“.
Živimo u 21. veku, a inteligentne i sposobne odrasle žene prinuđene su da iznova nauče šta „muškarac“ znači, pri čemu im je na svakom koraku neko za petama. I mi smo bile među tim ženama; istraživale smo učenja radikalnog i lezbejskog feminizma dostupna na internetu i bile zapanjene činjenicom da decenijama stari radovi tako precizno opisuju okolnosti za koje smo mislile da su relativno novijeg datuma. Diskusija koju Dženis Rejmond posvećuje konstruktu transžena – lezbejskih feministkinja, u svojoj knjizi Transseksualno carstvo, bila je neverovatno relevantna. Rejmond je predvidela ovo čemu danas svedočimo. Mi lezbejke za sobom imamo bogatu teorijsku istoriju, koja je ženama koje su stasale kad i K. i ja ostala potpuno uskraćena. Sve što je ijedna od nas do pre neku godinu znala o Dženis Rejmond jeste da je ona bila oličenje zla – grozna transfobičarka. Verovale smo u ovo jer nismo znale za bolje.
Trebalo nam je skoro godinu dana da se „deprogramiramo“. Obe smo bile užasnute samom pomišlju da čitamo drugačija mišljenja. K. i ja smo, zajedno sa još jednom lezbejkom koja je napustila radikalnu kvir scenu, počele da vodimo onlajn grupu podrške za sve žene sa rodnom disforijom, među kojima su se mnoge i dalje identifikovale kao trans. Kada smo zasnovale grupu, i sama sam i dalje bila jedna od transmuškaraca. Svima nama u grupi predstavljalo je neverovatno olakšanje što nismo same. Bilo je puno stvari oko kojih se nismo slagale, ali povezivalo nas je to što smo sve bile umorne od svega onoga što smo videle da se događa ženama.
Kada su naši preostali prijatelji iz trans zajednice saznali da smo smatrali transžene sposobnim za muško nasilje, kao i da smo se brinule o posledicama tranzicije na mlade odrasle osobe, skoro svi su nas istog trenutka napustili. Prijateljice, rođene kao žene ali koje su se identifikovale kao transmuškarci, i koje su dobro znale za K.-inu istoriju beskućništva i našu nestabilnu finansijsku situaciju, počele su javno da govore kako doslovno zaslužujemo da umremo od gladi.
Gubitak ovih prijatelja je sam po sebi bio bolan. Ali to što su nas odsekli od sebe baš onda kada smo počele da uviđamo alarmantnost situacije unutar grupa kojima smo do tada pripadale bilo je daleko gore. Imam spisak 20 seksualnih predatora koji pripadaju našoj nekadašnjoj zajednici; većinom su to transžene koje vrebaju osobe ženskog pola, identifikovale se one kao žene ili kao transmuškarci. Čak jedanaest njih pripadaju našim užim krugovima. Toliko je žena u našoj zajednici bilo prisiljeno da podeli svoje obnažene fotografije, da se upusti u neželjene seksualne odnose, ili čak direktno napadnuto od osoba muškog pola koje sebe opisuju kao transžene – ali i dalje se ne osećaju kadrim da dovedu u pitanje narativ koji im se nameće. Te žene, naše prijateljice, svedočile su onome čemu smo i mi: gledale su kako prestravljene žrtve napada, takođe ženskog pola, imenuju jednog po jednog predatora koji se identifikuje kao transžena. Do tzv. „kolautova“ ili javnih prozivki (što je termin koji je korišćen za sve, od blage povrede nečijih osećanja do brutalnog silovanja) uglavnom je dolazilo tek onda kada bi se više žrtava istog predatora uzajamno našlo, i kada bi se postarale da imaju prijatelje uz sebe. Onda kada žrtve nisu bile sigurne da će imati podršku, nisu se ni oglašavale. Politička klima je dvostruko otežavala „kolautovanje“ transžena. Naime, u zajednici su nas stalno podsećali da su transžene pogođene groznim stereotipom da su sve ili silovatelji ili perverznjaci i učene smo da stalno moramo da pazimo da nekako ne reprodukujemo ovu ideju.
Tihe žrtve transžena imale su dobar razlog za tišinu. Sve smo videle da transžene automatski koriste optužbe za „cis-seksizam“ i „transmizoginiju“ protiv svakoga ko bi njihovo ponašanje okarakterisao kao štetno. Čak su i transžene koje su izlazile sa drugim transženama iskusile nasilje s njihove strane. Naknadno nikada nije bilo jasno ko je tu pravi agresor: obe strane odmah bi se latile identitetske politike i „dinamike privilegija“ (npr. neko ko je siromašan nikada ne može da povredi nekoga ko je bogat, ni pod kojim okolnostima, itd.), što je bio jako uspešan način da se prikrije istina. Naši prijatelji su u svim ovim okolnostima gledali isto što i mi, i i dalje su nas osuđivali onda kada smo počele da imenujemo uzrok toliko raširenog nasilja unutar zajednice.
Mlade lezbejke u „kvir zajednici“ poznate su pod mnogim imenima; ako želite da izbegnete osudu što ne izlazite sa transženama, morate da budete kreativne. Neke od nas za sebe kažu da su kvir, biseksualne ili panseksualne, budući da ne postoji reč koja opisuje privlačnost isključivo prema osobama ženskog pola – a ako izbegavate da izlazite sa transženama, odnosno, ako izlazite samo sa transmuškarcima, onda niste lezbejka. Nakon što nam je rečeno da svojom voljom možemo da iskoračimo iz ženske egzistencije, mnoge od nas su odlučile da ne želimo da nam se ikada više neko obrati u ženskom rodu. Mlade žene koje ne odustaju od nazivanja sebe lezbejkama s vremenom dolaze pod sve veći pritisak da spavaju sa transženama, jer su, u skladu sa trans dogmom, transžene navodno ranjivije i potlačenije nego ma koja „cis“ lezbejka.
Izgleda da je za mnoge transžene zabavljanje sa „cis-lezbejkama“ (engl. cisbian) izvor rodne validacije od jedinstvenog značaja. Na kraju krajeva, lezbejke izlaze samo sa ženama. Ne uzima se u obzir činjenica da neke lezbejke, pod određenim okolnostima, mogu biti prinuđene da se upuste u veze koje ne mogu da dožive nikako drugačije nego kao traumatične. U ovim krugovima nikada nisam srela transženu koja dopušta barem mogućnost da je to istina. Po svemu sudeći, nikada nisu ni razmotrile tu mogućnost. A bežanje od neprijatnih istina je nešto u čemu gomila nas koji smo prošli kroz tranziciju (tu ubrajam i sebe) uglavnom postane jako uspešna.
Insistiranje na tome da lezbejstvo nije isključivo žensko iskustvo ide tako daleko da transžene, pa čak i one koje izlaze samo sa drugim transženama, često sebe nazivaju „translezbačama“ (engl. transdykes). Ovo važi i za muškarce koji nisu u procesu tranzicije i koje ne biste mogli da razlikujete od bilo kog drugog muškarca sve dok vam ne saopšti svoje preferirane rodne zamenice. Mnoge žene veruju da su ove samozvane „translezbače“, makar to bili muškarci koje spolja nikada ne biste mogli da okarakterišete kao bilo šta drugo do strejt muškarce, zapravo potlačeniji od ma koje „cis“ žene, i to baš po rodnoj osi. Teško je preuveličati koji je nivo geslajtinga ovde u pitanju.
Sada, spolja, napokon mogu da vidim koliko je sve to besmisleno. Ali bili su mi potrebni meseci i meseci. Trebalo je da prođe čitava godina u istraživanju feminističke teorije koja nam je do tada bila zabranjena, pa da K. i ja neku transženu nazovemo muškarcem, a da ne doživimo panični napad.
Kada sam tek počela da više učim o suprotnim gledištima, identifikovala sam se kao „rodnokritični transmuškarac“. Znala sam da je borba za prava transrodnih osoba do tada zloupotrebljena na mnoštvo groznih načina, ali sam i dalje verovala da je tranzicija jedini način da preživim; stoga sam pokušavala da pomirim percepciju sebe kao transrodne osobe sa uverenjem da velika većina trans aktivizma nanosi štetu ženama. Tokom ovog perioda polagala sam velike nade u rodnokritične transžene kao saveznike – dakle, u muškarce koji su bili u procesu tranzicije, i koji su po pravilu bili barem malo saosećajniji i pažljiviji od većine muškaraca. Pokušavala sam da naše različite identitete i potrebe, onako kako smo ih samopercipirali, pomirim sa potrebama žena kao [polne] klase.
Nisam uspela. Kada se sve sabere i oduzme, ja ne želim nijednu osobu muškog pola u istom kupatilu sa sobom. Ne želim ih u ženskom odbojkaškom timu, niti u fitnes klubu. Ne želim ih ni u lezbejskom čitalačkom kružoku. Iskustvo muške egzistencije fundamentalno je drugačije od iskustva ženske egzistencije – čak i ako neki muškarac „prolazi“ kao žena, ili ako se podvrgne operaciji koja će ga približiti njegovoj ideji toga šta žena jeste. Ne kažem ovo jer mrzim transžene. Kažem ovo jer volim i poštujem žene. To što jesmo nije nešto što muška mašta može da stvori ili reprodukuje, a još manje nešto što se prosto napravi od muškog tkiva na operacionom stolu.
Saosećanje koje osećam prema muškarcima oštećenim stvarnošću rodnih uloga – koje bi išlo dotle da ohrabrujem muško-žensku (engl. male-to-female) transseksualnost – suprotstavljeno je saosećanjem koje osećam prema ženama koje su oštećene stvarnošću rodnih uloga. Svako ima pravo da pravi svoje izbore o svom telu. Takođe, svako ima pravo na mišljenje o tuđim izborima. Ja smatram da je tranzicija „lek“ sa dalekosežnim nuspojavama – i to ne samo za pojedinca ili pojedinku koji se upuste u proces tranzicije, već i za ljude oko njih.
Lezbejke koje vide da se postojanje njihovih sestara briše verovatno će i same poželeti da se izbrišu. Lezbejke koje su primorane da uključe muškarce u sopstvene prostore nikada neće moći da vide ili iskuse važnost isključivo ženskih prostora, jer nikada nisu imale to iskustvo. Tranzicija ne leči nepomirljivost naših ličnosti sa našom okolinom. Krize rodnog identiteta predstavljaju vrlo stvaran problem za pojedince i pojedinke koji ih proživljavaju, u koje ubrajam i sebe – ali postoji i bolji način da iskoristimo ovaj snažni poriv ka promeni od toga da reformišemo sami sebe u nekoga ko može da se uklopi u svet koji su izgradili muškarci. Moramo da iskoristimo ovu energiju za ponovno uspostavljanje ravnoteže u poremećenom svetu.
Mnoge mlade lezbejke (kao i neke starije lezbejke koje su se uplele u mrežu omladinske trans/kvir kulture) imaju političke stavove koji su dijametralno suprotni našim zajedničkim interesima. Mi istinski verujemo u takve gluposti kao što je priča da je pogrešno i zlo što nas ne privlače penisi, kao posledica „internalizovanog cis-seksizma“. Uspeli su da nam isperu mozak tako da služimo muškarcima nauštrb našeg sopstvenog zdravlja i zdrave pameti.
U ogromnoj meri saosećam sa drugim ženama koje su verovale da je tranzicija najbolji izbor za njih. Prošla sam kroz to. Činjenica je, međutim, da ljubav prema ženama ne znači i automatsko slaganje sa njima. Mislim da sve mi zaslužujemo bolje. Zaslužujemo da iskusimo nezavisne ženske prostore. Zaslužujemo mogućnost da doživimo svoja tela kao deo prirode koji treba da slavimo, a ne kao objekte kojima je potrebna „rekonstrukcija“. Energiju koju trošimo bežeći od svojih sopstvenih tela možemo bolje da iskoristimo za uzajamnu podršku.
One među nama koje uspeju da izađu iz zajednica poput onih u kakvim sam ja bila, uglavnom to uspevaju da urade isključivo zahvaljujući snažnim ženskim (a iz mog iskustva, lezbejskim) mrežama podrške, koje nam pomažu da ponovo naučimo da mislimo za sebe, i koje ne pokazuju bes kada u tom procesu pravimo greške. Politički protivnici trans pokreta često u istom dahu osuđuju njegovo funkcionisanje po principu kulta i žene, uglavnom lezbejke, koje upadnu u zamku tog kulta. Ovim se, međutim, samo osnažuje naučena mržnja prema svakome ko se ne slaže sa ideologijom trans pokreta, a ne otvara se mogućnost da žrtve ove ideologije same postave pitanja i istraže gledišta koja im, dok su još u tim krugovima, zaista izgledaju kao svetogrđe. Svaki pojedinac ili pojedinka moraju da diktiraju sopstveni tempo napretka. Ozlojeđenost zbog ponašanja mladih ljudi u trans zajednici sasvim je razumljiva, ali ni najpravedničkiji bes neće postići željeni efekat – promenu mišljenja – ukoliko je usmeren na ljude koji su izmanipulisani da veruju da su žene koje iskazuju svoje neslaganje doslovno podjednako loše kao i ubice.
Ova internalizovana uverenja štete svim ženama. Istovremeno, nijedna od nas nije dužna da se, čak ni u ime sestrinstva i pružanja podrške drugim sestrama u krizi, ponovo izlaže otrovnoj mizoginiji koju trans aktivisti imaju tendenciju da pothranjuju. Briga o sebi je na prvom mestu. Iako pokušavam da budem što više dostupna za razgovor sa drugim ženama koje se identifikuju kao trans, a koje preispituju ideologiju trans pokreta, ni ja ne mogu uvek da budem tu – i meni je potreban odmor.
Što se više udaljavam od gledišta o sebi i svom telu kao o objektima kojima je potrebno usavršavanje, to sve više i više shvatam koliko sam energije posvećivala udovoljavanju muškarcima, na ovaj ili onaj način. To je najvećim delom bilo gubljenje vremena. Sada radim na tome da svoju emocionalnu energiju iskoristim pre svega za svoje dobro, a onda i za dobro svih drugih žena.
Dok sam bila u procesu tranzicije, užasavala me je pomisao da ću na kraju zažaliti zbog toga. Normalno, nisam previše otkrivala svoje nedoumice, jer sam se plašila da bih tako izgubila pristup željenom medicinskom tretmanu, ali misli su me sve vreme opsedale. Nisam uspevala da razumem kako ću moći da nastavim da živim kao žena bez grudi. Koji bi muškarac želeo da me jebe? Na stranu to što nisam želela da me jebe bilo koji muškarac – to mi se tada nije činilo kao dovoljno dobar odgovor.
Neverovatno sam zahvalna što sam naučila da me mnogo više od toga čini ženom. Podrazumeva se da tranzicija nije bila najlakši način da to naučim – ali to je bio moj način. Tako sam naučila da mogu da preživim iako me muškarci ne vide kao komad mesa. Nikada više nisam brijala noge ili pazuhe. Prestala sam da se kikoćem na njihove glupe fore. Počela sam da se oblačim praktično. Zahvalna sam što sam naučila da je u redu da postojim onakva kakva jesam.
Tranzicija je za mene predstavljala proces udaljavanja onoga što ja zaista jesam od mog tela i od moje okoline. Dentrazicija je bila suprotan proces: učenje da ponovo istinski učestvujem u svetu. Ne gledam na detranziciju kao na poništavanje onoga što sam uradila tokom tranzicije: ne zanimaju me dalje promene, poput elektroepilacije ili rekonstruktivne hirurgije grudi. Ja sam žena, čak i sada kada je moje telo prepoznatljivo kao telo žene koja je nekada smatrala da je tranzicija najbolji izbor koji joj stoji na raspolaganju. Moje telo je prošlo kroz tragedije, ali ono samo nije tragedija. Kada uhvatim sebe u duboko mizoginim unutrašnjim tiradama o aspektima mog izgleda koji su se promenili tokom tranzicije, nastojim da promenim način razmišljanja: ja nisam otpadak (od) žene.
Toliko sam zahvalna svim neverovatnim ženama s kojima sam se povezala, a koje sada stoje s druge strane trans identiteta. Neke među njima upoznala sam godinama ranije, dok smo još prolazile kroz proces tranzicije. Tranzicija ne mora da bude jednom za svagda. Ako se zbog nje ne osećate dobro, ne morate da živite i umrete s tim osećajem. Postoji zajednica. Postoji procesuiranje i lečenje u pravom smislu te reči. Sve više nas se budi i svaka ima svoju priču. Ne slažemo se i preispitujemo kako sebe međusobno, tako i svoje neprijatelje. Učimo. Zajedno, idemo napred.
Primedbe prevoditeljke:
[1] Postoji više različitih namena hormonske supstitucione terapije, ali u slučaju ljudi koji se izjašnjavaju kao osobe suprotnog pola, hormonska supstituciona terapija podrazumeva unošenje hormona predominantno zastupljenih kod suprotnog pola kako bi se razvile sekundarne polne karakteristike pripadne željenom polu. Tako, npr., žene uzimaju testosteron kako bi im porasla brada, a muškarci estrogen kako bi im porasle grudi.
[2] Rodna disforija (donedavno poznata pod nazivom poremećaj rodnog identiteta) predstavlja stanje dubokog nesklada između nečijih bioloških, polnih karakteristika i društvene, rodne samopercepcije. Kao rezultat te neusklađenosti, rodnodisforična osoba oseća snažnu nelagodu i nezadovoljstvo sopstvenim telom, koje želi da „uskladi“ sa rodnim osećajem.
[3] Dženderkvir (engl. genderqueer) ili nebinarna (engl. non-binary) osoba, tj. rodno neodređena osoba, naziv je koji za sebe koriste ljudi koji se ne izjašnjavaju ni kao muškarci ni kao žene. (Prim. prev.)
[4] Partenogeneza predstavlja proces aseksualne reprodukcije, u kome dolazi do stvaranja embriona bez oplodnje jajne ćelije spermatozoidom.
Lezbejska i gej solidarna mreža 