Nebrojeni LGB ljudi u svojoj mladosti nikad ne dođu do slobode koju predstavljaju velike gradske sredine, te čak i ona koju pruža finansijska nezavisnost za njih ostaje vrlo ograničena u malim mestima, gde je umrežavanje i pružanje međusobne podrške maltene nemoguće, a često i opasno. Dok kao zajednica moramo naći način da pomognemo LGB ljudima koji i geografski žive na periferiji, prenosimo svedočenje gej muškarca, koji piše pod pseudonimom Herodot, a koji je prošao upravo takvo iskustvo.
Dugo vremena sam razmišljao odakle da počnem ovu moju ispovest. Možda je najbolje da počnem od momenta kada sam shvatio šta sam.
Negde, u mojim ranim tinejdžerskim godinama shvatio sam da me privlače muškarci. Osećao sam krivicu zbog toga. Smatrao sam da je to nešto prolazno i da ću jednog dana imati porodicu. Dugo sam rastao uveren da sam loš sin ili da postajem loš čovek jer nisam kao ostali, kao većina. Mislio sam da sam razočarenje za ljude oko sebe. Nažalost, mnogi od nas odrasli su u patrijarhalnom okruženju gde se od muškarca očekuje da ne pokazuje emocije, da mora biti stamen. Povlačio sam se u sebe i od okruženja jer sam se osećao da ne pripadam društvu. U takvom okruženju malo ko bi razumeo moje jade i muke; moja razmišljanja i strahove, očekivanja i razočarenja.
Često razmišljam kako su nekada muškarci ili žene sakrivali svoju seksualnost, kako su upoznavali ljude slične njima samima i da li su bili srećni u životu? Mnogi su se odlučili na stvaranje porodice, a po mom mišljenju iz čisto sebičnih razloga; da imaju nekoga da ih gleda u starosti. Kao da je to zagarantovano.
U svojim dvadesetim godinama maštao sam da nađem nekoga ko je stariji. Nekoga ko će mi biti uzor, oslonac, drugar sa kojim bih delio najintimnije tajne i želje i partner. Međutim realnost je bila surova i moje iluzije su se razbile.
Život u malom mestu, selu, posebno i dodatno je bio težak za mene. Osuđen sam na istu vrstu ljudi, uglavnom koje poznajem ceo svoj život. U selima vlada drugačija kultura dok je u gradovima ta slika malo drugačija usled raznoraznih pomeranja stanovništva i nemogućnosti da svi svakoga znaju. U gradovima ljudi imaju priliku da se druže sa sličnima sebi, a u selu takva odluka je često nemoguća.
Bilo je bolno kada sam shvatao da su sva moja maštanja, očekivanja bile iluzije jer kao i većina nisam imao dugo posao, novac, ni slobodu kao ni samostalnost. Materijalni status bio je presudan i odlučivao je o svim segmentima mog života, pa tako i o emotivnom. To me je dodatno frustriralo. Moj svet se sveo na internet jer nisam bio u prilici ni u mogućnosti da odlazim u druga, veća mesta gde bih mogao uživo da upoznajem osobe poput mene. Šta se dešavalo sa gej ljudima u vreme kada nije bilo interneta? I dalje važi pitanje šta je sa ljudima koji danas nemaju pristup internetu?
Odrastajući u društvu koje prezire različitost i koje sa ekrana šalje raznorazne, često negativne poruke, nije bilo lako da steknem samopouzdanje i da postanem svestan svojih vrednosti. Nalazimo se kao čardak ni na nebi ni na zemlji. Živimo u želji da vodimo moralan život opterećen tradicijom, a nažalost iza te slike moralnosti često radimo nemoralne stvari. I čini mi se da nas ta potreba da vodimo „ispravan“ život gura u još veću frustraciju.
Sazrevajući, stekao sam određenu vrstu slobode. Što u duhovnom smislu tako i u materijalnom. Po nekim mojim standardima kasno sam se zaposlio. Mada i sad mi je sa skoro 37 godina posao i dalje pod znakom pitanja. Postao sam svestan sebe, činjenice da sam drugačiji ali ne i automatski loš. Nemam više ja taj problem da se opterećujem što se ne uklapam u određeno društvo ili kalupe, već, ako neko želi sa mnom mora da me prihvati ovakvog kakav jesam. Međutim, sada već blizu četrdesetih godina osećam se kako život polako prolazi pored mene, zakopan u ovom mestu. Mnogi su me pitali što nisam otišao? Još jedan bitan momenat u mom životu koji je pogodio mnoge pa i mene. Moja majka je ostala bez posla nekoliko godina pred penziju. I kad ostvari i to pravo ona neće imati dovoljno da preživi, a ja ne mogu da finansiram stanovanje u jednom stanu gde bih bio sam ili živeo sa nekim i plaćajući svoj stan u kome živim sa majkom.
Sada, u ovim godinama nisu više problem strejt ljudi sa svojim stavovima i neprihvatanjima, već sami gejevi koji su odrastali u svom tom nestabilnom vremenu koji svoje frustracije i neodlučnosti prenose na druge ljude. Često se desi situacija da pomislim da su gej ljudi mnogo više skloni diskriminaciji jedni prema drugima nego što to čine strejt ljudi. Na sajtovima za upoznavanje zbog nedostatka vremena i novca, a iz potrebe da sve bude brzo, instant baš kao i vreme u kom živimo odbacuju mogućnost da upoznaju nekog ko nije iz Beograda ili Novog Sada. Ili nekog drugog većeg mesta. Na ljude gledaju površno. Nekako često pomislim da je to zbog toga što je u Srbiji nemoguće ostvariti vezu koja može da napreduje i da ide u smeru braka ili trajnije zajednice. Mada, ostala mi je u sećanju jedna rečenica iz filma „Pre nego što padne noć“ (Before night falls) u kom glavni glumac kaže da postoji više vresta gej ljudi. Oni koji su na funkcijama i kojima je sve omogućeno, pa čak i da žive u zajednici ili danas da usvajaju dete, i da postoje oni drugi gejevi koji moraju da se kriju i kojima ništa nije omogućeno. Gde je tu solidarnost i šta se sa njom desilo? Da li je krajnji domet udruženja koja zastupaju različitost gej parada? Ko brine o mladim ljudima iz unutrašnjosti? Šta je sa ljudima starije generacije koji su ostali sami? Da li su mladi ljudi danas prepušteni sami sebi? Nažalost, moje samopouzdanje i vera u sopstvene snage počiva na materijalnom statusu i zavisi od statusa na Birou rada. Predstavnici udruženja koje propagiraju različitost kao da nisu svesni da izvan velikih gradova i kruga dvojke žive mnogi ljudi koji su ostavljeni na stranputici da se bore sa svojim strahovima. Otkrio sam samo delić mog sveta prepunog strahova, pitanja i čežnji.
Herodot
Lezbejska i gej solidarna mreža 