Mali dečak i pretnja doživotne medikalizacije

Na festivalu angažovanog filma Slobodna zona, publika je imala prilku da pogleda višestruko nagrađivani dokumentarni film o dečaku od 8 godina koga roditelji i medicinski stručnjaci transuju u devojčicu. Lezbejska i gej solidarna mreža reagovala je na prikazivanje ovog flma otvorenim pismom sa zahtevom da se publika upozna sa netačnim medicinskim informacijama koje se u njemu iznose, kao i sa zahtevom da se, u duhu dijaloga koji neguje sam festival, organizuje debata sa učesnicima/ama koji zastupaju različite pozicije. O filmu piše naš član, Srđan Atanasovski.

Kada uskoro bude eksplodirao skandal medicine u vezi sa transovanjem, odnosno medicinskim eksperimentisanjem nad maloletnom decom sa obećanjem „promene“ njihovog pola, koje se za sada dobrim delom odvija van reflektora javnosti, reditelj Sebastijan Lifšic verovatno će tvrditi da je bio na pravoj strani istorije, jer je u svom filmu zabeležio sve opasnosti ovog fenomena, a posebno način na koji roditelji – u ovim slučaju majka – manipulišu decom kako bi zadovoljili svoje patološke potrebe. Odista, ukoliko bismo merili kom akteru Lifšic poklanja pažnju svoje kamere, nema nikave dileme: ovo nije film ni o malom dečaku, ni o „maloj devojčici“, već o majci. Majka je ta koja govori u ime Saše kada je on odsutan, koja mu klještima izvlači podobne reči i daje mu rečenice koje treba da ponovi, koja kad ustreba odgovara na pitanja postavljena njemu. U sjajnom postupku kinematografskog simbolizma, uvek je majka ta koja Sašu oblači u žensku odeću, čak tri puta u toku filma. Saša je u suštini nemušti statista, poput baletana u kakvoj pozorišnoj predstavi, kome se glumci obraćaju, ali uzalud. 

Lifšic tako i montira film, uokvirujući ga scenama Sašine neme igre, na koje se direktno oslanjaju scene u kojima majka daje tumačenje Sašinog stanja. Prva govorna scena filma je upravo momenat u kome od nje, a u Sašinom odsustvu, saznajemo svu bezumnost situacije. Majka je, naime, imala pobačaje ženske dece pre trudnoće sa Sašom, a u toku same trudnoće i nakon nje jako je želela žensko dete. Po njenom mišljenju, Saša ne eksperimentiše sa rodnim ulogama, kao što sva deca ponekad rade, on jeste devojčica. Njeno svedočanstvo ide dotle da kaže da je Saša duboko nesrećan kada ga ona suoči sa činjenicom da nikada neće moći da rađa. Jasno je da dete od osam godina ne može da razume značenje ovakvih rečenica, niti da pristane da bude zamorče u ovom društveno-medicinskom eksperimentu. Ono može samo da se trudi da usreći svoju majku. 

Reditelj bi takođe mogao tvrditi da njegov film prikazuje jako dobro zašto društvena tranzicija nije naivna stvar. Neko će reći, šta je loše u tome da se dete poigrava i eksperimentiše sa svojim imenom, gramatičkim rodom, odećom koju nosi, hobijima koje ima? Društvena tranzicija, međutim, kao što vidimo u filmu, ne omogućava detetu da eksperimentiše – naprotiv, ona to poigravanje prekida. Kada se porodica odluči na nju, nema više eksperimentisanja. Dečaku od osam godina kupuju se cipele na štiklu, plisirani roze dvodelni kupaći, on baca svu svoju „mušku“ odeću, od baletske škole se traži da mu se dodele ženske uloge, a od svih, uključujući i osoblje osnovne škole, da mu se obraćaju u ženskom rodu. Kao društvo u celini ovde moramo i da se zapitamo: zašto samo devojčice idu na balet, a dečake šaljemo da se igraju loptom? Zašto se uopšte proizvode dvodelni kupaći za decu od osam godina, a pogotovu cipele na štiklu – stvar za koju znamo da ima dugoročne nepovoljne posledice po zdravlje? 

Društvena tranzicija nije naivna i zato što direktno vodi u medicinsku, što je takođe jako dobro prikazano na filmu. Nakon što je društvena tranzicija omogućena potvrdom o dijagnozi rodne disforije – koja je izdata na osnovu jednog zajedničkog razgovora sa majkom i detetom – razgovori o medicinskoj tranziciji počinju odmah. Otac deteta jasno postavlja ovo pitanje kao glavno očekivanje od posete lekaru: sa Sašom nešto nije u redu i potrebna je „terapija“. Zakazuje se pregled kod endokrinologa kako bi se predupredio „neželjeni pubertet“, a na drugoj sesiji sa Sašom i roditeljima razgovara se o sterilizaciji kao posledici medikalizacije i kako izvesti zamrzavanje Sašine sperme u slučaju da bude želeo potomstvo – odluke koje će naravno morati da donesu roditelji ovog maloletnog deteta.  

Da li onda ima problema sa ovim filmom? I ne i da. Lifšic film snima isključivo sa pobornicima ovog „afirmativnog“ pristupa – članovima porodice, prijateljima i odabranim lekarima. Ovo dovodi do toga da je film zasićen ponavljanjima mantri da je Saša devojčica i da je „rođen u pogrešnom telu“, čime se za gledaoca stvara jedna hipnotička situacija kojoj nije lako otrgnuti se ako ne znate ništa o ovoj temi. Dok film odlično pokazuje kako je u stvarnom životu praktično nemoguće govoriti o „trans deci“, a da se ne govori o „pogrešnom telu“, postojanje drugačijeg referentnog sistema iz koga bi se ponudila drugačija tumačenja onoga što se u filmu dešava je u potpunosti isključeno. Istina je, ipak, da ne postoji nikakva osnova da se tvrdi da je bilo ko rođen u pogrešnom telu, niti je jasno šta se pod tim u medicinskom smislu može podrazumevati. Naprotiv, većina uspešnih terapija sa decom koja imaju probleme sa autopercepcijom svog tela zasnivaju se na premisi da je sa njihovim telima sve u redu. Upravo zato, kako bi prekinuli ovu hipnotičku situaciju, aktivisti Lezbejske i gej solidarne mreže otišli su na projekciju ovog filma noseći transparent „niko nije rođen u pogrešnom telu“ – ne da projekciju prekinu već da publici ponude prozor za drugačije čitanje i da, na kraju krajeva, jasno stave do znanja da će u sali biti i publike koja će ga na ovaj način čitati.

U filmu se takođe iznose određene netačne informacije vezane za hormonsku terapiju koja se daje „trans deci“, odnosno o blokatorima puberteta. O njima saznajemo od majke i to u razgovoru sa zabrinutim Sašinim ocem: da su sasvim bezbedni, reverzibilni i da će, ako se Saša odluči da više ne živi kao devojčica – „puf!“ (citat) – njihovi efekti nestati. Činjenica da je majci dato da izgovori ove rečenice paradigmatična je za spiranje odgovornosti koja ipak prevashodno leži na lekarima, a ne na roditeljima koje često ubeđuju da čine najbolje za svoju decu. Iznesene tvrdnje jednostavno nisu tačne. Prvo, pubertet je proces psihofizičkog sazrevanja koji se sa razlogom dešava u određenom uzrastu i njegovo odlaganje se stoga ne može nazvati reverzibilnim. Blokatori puberteta nisu vremeplov. Drugo, potvrđeni su ozbiljni neželjeni efekti blokatora puberteta, uključujući nepovoljni uticaj na razvoj koštanog tkiva i mozga. Ukoliko poetika filma nije omogućavala da se od samih aktera čuju ispravne informacije o ovoj terapiji, bilo je neophodno u špici filma publici pružiti ove informacije.

Konačno, u jednoj od poslednjih scena, u razgovoru lekarke specijalizovane za dečju rodnu disforiju, Saše i njegovih roditelja, svedočimo pretnji koju zagovornici afirmativnog modela transovanja dece upućuju institucijama i pojedincima koji se ovom modelu opiru. U zanimljvom ksenofobnom momentu tipičnom za francusko društvo, profesorka baleta optužuje se za „transfobiju“ jer je odbila da u svojoj školi klasičnog baleta Sašu tretira kao „devojčicu“, uz komentar koji problem locira u tome što je ona Ruskinja. Podsetimo se da afirmativni pristup ne podrazmeva samo puke zamenice, već i stvari kao što su pristup prostorima namenjenim suprotnom polu, kao što su toaleti i svlačionice. Iz usta lekarke čujemo orvelovsku rečenicu da „za ovo mora biti posledica“. Kakve su posledice zagovornici transovanja dece namenili za sve koji odbijaju da se povinuju njihovom pristupu, nije nam rečeno, ali nije teško zaključiti iz sudbine koju dele mnoge žene koje su ostale bez posla i institucija koje su prinudno zatvorene, samo jer su odbile da poveruju da je biološki pol konstrukt. Međutim, ovo nije pretnja upućena samo jednoj baletskoj školi – u filmu ovo pre svega funkcioniše kao pretnja upućena publici, svima koji gledaju ovaj film i koji misle da i dalje imaju prava na kritičko mišljenje i preispitivanje mantri koje se u njemu besomučno ponavljaju. Njima se jasno poručuje da će biti „posledica“ ukoliko i oni bespogovorno ne prihvate premise afirmativnog pristupa. 

Zato je važno progovoriti i reći da ne pristajemo na pretnje, zastrašivanja, ucene i uslovljavanja, da se zalažemo za slobodu govora i da se nećemo ukrcati na ovaj voz. Važno je zbog publike kojoj treba omogućiti da sama odluči šta misli o temi prezentovanoj u filmu. Važno je zbog budućih generacija dece koja će odbijati rodne uloge i kojima ne treba medikalizacija. 

Trans deca ne postoje i niko nije rođen u pogrešnom telu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s