Categories
Uncategorized

O slučaju Kire Bel: Dobrobit dece ispred profita farmaceutske industrije

Prvog decembra 2020. godine, u Velikoj Britaniji je doneta istorijska presuda u slučaju Kire Bel protiv fondacije Tavistok i Portman, koja je deo britanskog nacionalnog zdravstvenog sistema (NHS) i koja upravlja GIDS-om (Gender Identity Development Service). Kira Bel je dvadesettrogodišnja lezbejka, koja se zbog disforije (jakog osećaja nelagode u vezi sa polnim aspektima svog tela) i kompleksnih problema obratila klinici. Budući da se među detrans osobama (osobama koje su prekinule hormonsku tranziciju) nalazi primetan broj LGB osoba, Lezbejska i gej solidarna mreža prepoznaje važnost podrške detrans osobama u borbi protiv eksperimentalnih metoda u lečenju dece koja se bore sa disforijom.

Piše: Daša Stevović

Kada se Kira Bel u šesnaestoj godini obratila GIDS programu, njihovo rešenje je bilo da je, nakon tri kratka sastanka, odmah stave na režim blokatora puberteta, posle čega je usledila hormonska terapija, da bi se procedura završila dvostrukom mastektomijom u njenoj dvadesetoj godini. Kira danas smatra da je tranzicija bila površno rešenje za veoma kompleksan problem, a odlučila je da tuži kliniku kako bi sprečila dalje medicinsko eksperimentisanje nad decom. Glavno pitanje povodom kog se sud izjašnjavao upravo je sposobnost maloletne osobe (u ovom slučaju šesnaestogodišnjakinje, mada se klinikama obraćaju i mlađi) da razume moguće posledice i da da informisani pristanak na blokatore puberteta. Problem, koji je sudska presuda potvrdila, jeste da su dugoročne posledice ovakve terapije nedovoljno poznate i medicinskoj struci. Uz to, činjenica je da se poznati rizici i moguće posledice često umanjuju ili ne pominju uopšte u javnom diskursu.

U skladu sa presudom, britanski NHS uneo je neophodne izmene za GIDS. Izmene su sledeće:

  1. Osobe ispod 16 godina ne smeju se upućivati endokrinolozima unutar GIDS programa po blokatore puberteta, osim ukoliko je sud prethodno odobrio taj individualni slučaj;
  2. GIDS program mora revidirati sve slučajeve u kojima su blokatori puberteta već odobreni mlađima od 16 i, ukoliko odluči da pacijent/kinja treba da nastavi sa terapijom, mora podneti zahtev sudu. U suprotnom mora na siguran način omogućiti prekid procedure;
  3. GIDS mora omogućiti adekvatnu psihološku terapiju i podršku svim pacijentima/kinjama koji prekidaju terapiju, kao i njihovim roditeljima ili starateljima;
  4. U slučajevima maloletnika starih 16 ili 17 godina, pravna procedura je drugačija. Ukoliko je takva lekarska odluka, uz odobrenje roditelja, tretman se može započeti, odnosno nastaviti. Imajući u vidu da sud ove terapije smatra eksperimentalnim i prepoznaje njihove dugoročne posledice, svi slučajevi moraju biti pojedinačno procenjeni, a obraćanje sudu je poželjno.

Sud je, takođe, prepoznao činjenicu da blokatori puberteta nisu u potpunosti reverzibilni, da na duže staze mogu dovesti do ozbiljnih zdravstvenih posledica, kao i da je ova terapija eksperimentalna, te da nema dokaza da zaista ublažava simptome zbog kojih se prepisuje. Problem nedostatka podataka ovde je ključan: sud je tražio da se dostave dokazi da je ovakva terapija uopšte korisna, ili da zaista dugoročno pomaže deci sa problemom disforije – da bi utvrdio da GIDS program ne prati dalje pacijente koje leči blokatorima, a kasnije i hormonima suprotnog pola. Klinike, takođe, nemaju podatke o tome koji procenat upućenih pacijenata ima već dijagnostikovan autizam ili neki mentalni poremećaj. Suštinska stvar koju javnost mora razumeti o ovom slučaju jeste da se on nije vodio o „trans deci”, već o deci čiji se niz problema, od depresije i poremećaja ishrane pa sve do autizma i čak homoseksualnosti, rešava eksperimentalnim i nebezbednim procedurama. Procedurama o kojima čak ni klinike koje ih sprovode nemaju dovoljno podataka niti umeju da pred sudom dokažu da su korisne i adekvatne.

Ova presuda je, sem što je dovela do konkretnih izmena u načinu na koji klinike postupaju sa maloletnicama/ima koji im se obrate, važna iz niza drugih razloga. Važna je činjenica da ova presuda predstavlja svojevrsnu odbranu i potvrdu svih, od zdravstvenih radnika/ca do feministkinja, koje su godinama pokušavale da ukažu na moguće posledice ovakvog „afirmativnog” pristupa u lečenju disforije. Predstavlja odbranu svih onih koji su proteklih godina bili izloženi pretnjama, ucenama, zastrašivanju i ućutkivanju, od LGB Alijanse do spisateljice Dž. K. Rouling, zato što su skretali pažnju javnosti na dimenzije problema transovanja dece. Predstavlja i prvi korak u rušenju sistema koji je omogućio da do ovoga dođe. 

Prvo pitanje koje se mora postaviti, mada su ga feministkinje davno već postavile, jeste zašto se klinikama obraća nesrazmerno više devojčica i primetno više homoseksualne dece? Podaci pokazuju da je 2011. godine odnos dečaka i devojčica na ovim klinikama bio jednak, a već 2019. godine devojčice čine 76% ukupnih pacijenata. Tavistok ne može da objasni, niti je uopšte istraživao, ovu naglu promenu u ovako kratkom vremenskom periodu. Dalje, zašto je u periodu od 3 godine preko 40 kliničara/ki napustilo programe, gde kao razlog za tu odluku mnogi navode etičke probleme? Neki od njih su za BBC Newsnight navodili primere otvoreno homofobičnih roditelja koji na proces „promene pola” dovode svoju gej decu, kao da je u pitanju magični tretman koji će ih „ispraviti” u heteroseksualce. Praksa medicinskog „prepravljanja” nečije seksualne orijentacije zove se terapija konverzije, nema razloga da termin izbegavamo u ovom slučaju. Poslednje, kako je moguće da „progresivna” javnost ne primećuje da se opasnim i ireverzibilnim procedurama žene „leče” od posledica društvene mizoginije, a homoseksualci od posledica društvene homofobije? Zašto su žensko telo i homoseksualna orijentacija i dalje nešto što medicina nastoji da leči, popravlja, prepravlja, sakati i deformiše kako bi prilagodila društvenim očekivanjima?

Mada zaista verujem da je ovaj slučaj od istorijske važnosti, kao i da predstavlja samo prvu dominu u nečemu čega ćemo se uskoro sećati kao velikog skandala medicinskih eksperimenata nad decom, teško je iskreno mu se radovati. U saopštenju za medije odmah nakon presude, Kira je izjavila: „Ovo je presuda koja će zaštititi ranjive, mlade ljude – volela bih da je doneta pre nego što sam ja dospela na put eksperimenta kakav su blokatori puberteta. Moj život bi danas bio mnogo drugačiji.” Činjenica da se mlada žena, tada tinejdžerka, obratila lekarima zbog niza problema čiji je uzročnik mizogino, homofobično društvo, a ti lekari je bez ikakvog preispitivanja poslali na opasnu „terapiju” koju ona nije ni imala kapaciteta da razume u datom trenutku, je veliki poraz za sve. Poraz društva koje se kune u svoju progresivnost ogleda se u sve većem i naizgled neobjašnjivom broju devojčica koje traže da pobegnu iz svog ženskog tela. Poraz moderne medicine je što to ohrabruje, brinući više o profitu i mogućim pritiscima sa strane nego o bezbednosti i zdravlju svojih pacijentkinja. Poraz LGBT organizacija koje su pre mnogo godina bile pioniri borbe za prava homoseksualaca, poput Stonewall UK, je taj to što su danas sasvim okrenuli leđa mladim lezbejkama i gejevima. Poraz je čitavog društva to što odbrana dece od opasnih procedura danas mora da podrazumeva dozu hrabrosti. Poražavajuće je gledati mnoge samoproklamovane borce i borkinje za ljudska prava – kako tu hrabrost ne uspevaju da skupe.

Kira nije sama, pored nje stoji rastuća i sve glasnija detrans zajednica. Ovo znači da je mnogo, previše devojaka prošlo kroz isto što i Kira. Njihove priče zapravo su svedočanstvo mizoginom i homofobičnom društvu toliko jakom i sveprožimajučem, da devojčice traže da im se odseku zdravi delovi tela u pokušaju da se od njega zaštite. Da mladi gejevi i lezbejke traže način da budu, makar i prividno, heteroseksualni, kako bi pobegli od pritisaka homofobičnog društva. Njihove priče ujedno su i svedočanstvo otporu, hrabrosti i spremnosti da se sopstveno telo zavoli uprkos svemu. Svedočanstvo radikalnom prihvatanju, kako je to Kira sročila.

Najzad, Kira nas podseća šta zaista znače hrabrost, kičma i integritet. Podseća nas šta znači stati sama nasuprot ogromnoj mašineriji koja štiti sopstvene interese i profit. Trebalo bi, kad već govorimo o hrabrosti, setiti se još jedne lezbejke koja je do poslednjeg trenutka svog života držala tu lekciju. Magdalen Berns je, takođe, podsećala na to da nas kukavičluk neće zaštititi; da strah od anonimnih hordi jakih na tastaturama nije i ne sme biti jači od potrebe da govorimo istinu. Na kraju, problem homofobije i mizoginije ne rešava se zahtevom da se žene, lezbejke i gejevi podvrgavaju riskantnim medicinskim procedurama kako bi se prilagodili društvu koje ih mrzi. Naprotiv, zahteva korenitu promenu samog društva. Kirinim rečima:

„Želim da društvo prihvati one koji ne konformiraju polnim stereotipima – umesto što ih gura u medikalizaciju i primorava da se kriju. Ovo podrazumeva kraj mizoginije, homofobije i maltretiranja onih koji su drugačiji.”

2 replies on “O slučaju Kire Bel: Dobrobit dece ispred profita farmaceutske industrije”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s