Jedna od redovnih aktivnosti koje Lezbejska i gej solidarna mreža organizuje su čitalačke grupe, na kojima razgovaramo o knjigama i/ili teorijskim tekstovima važnim za istoriju, iskustvo ili borbu LGB ljudi. Roman „Psi i ostali” Biljane Jovanović bio je tema pete po redu čitalačke grupe, a o njoj za LGSM pišu Anđela Đokić i Miloš Urošević
„Život je demonski posao – šta mi anđeli u njemu tražimo?“
Rođena u astrološkom znaku vodolije, krajem januara 1953. godine u Beogradu, Biljana Jovanović bila je, po obrazovanju filozofkinja, ali pored toga i književnica, aktivistkinja i borkinja za ljudska prava. Bila je srednje od troje dece u neidiličnom braku Batrića Jovanovića i majke Olge. Njenu stariju sestru Anu mučili su psihički problemi, dok se njen brat, Pavle, relativno rano odselio i zasnovao svoju porodicu. Detinjstvo provodi sa tetkama usedelicama koje su počele da se brinu o njoj nakon samoubistva njene majke. Olga Jovanović se obesila u hotelu Mažestik, pošto je bila žrtva silovanja muža svoje sestre. Ovaj događaj duboko je uticao na Biljanu te se ona, u 36. godini, krstila u manastiru Morača, da se, po sopstvenim rečima, ne bi ubila poput svoje majke. Umrla je u Ljubljani početkom marta 1996. godine od raka mozga. Od iste bolesti umrli su i njeni sestra i brat.
Njeno književno stvaralaštvo otpočelo je zbirkom pesama Čuvar, a nakon toga je napisala i tri romana: Pada Avala, Psi i ostali i Duša, jedinica moja, četiri drame: Ulrike Majnhof, Leti u goru kao ptica, Centralni zatvor i Soba na Bosforu. Koautorka je antiratne prepiske: Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Radom Iveković, Radmilom Lazić i Marušom Krese. Knjiga je objavljena 1993. godine u Nemačkoj, a potom 1994. u ediciji Apatridi, Radio B92. Posthumno je izašla njena prepiska sa Josipom Ostijem: Non omnis moriar (Ljubljana, 1996).
Što se aktivističkog rada tiče, bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda od njegovog osnivanja 1982, kao i predsednica prve nevladine organizacije – Odbora za zaštitu čoveka i okoline od 1984. godine, Civilnog pokreta otpora. Jedna od organizatorki i učesnica svih antiratnih akcija 1991/1992. godine: Paljenje sveća, Referendum protiv rata, Poslednje zvono, Crni flor.
Pokretačica Leteće učionice-radionice (LUR), 1992. godine.
Često je umela da kaže da je “naivnost njen politički izbor.”
O tome ko i kakav je čovek Biljana bila možda najbolje svedoče reči njene bliske prijateljice Svetlane Slapšak:
„Muza opozicije, spremna da čeka ispred zatvora, viče ispred suda, trči ispred tenka, da natpuši svaku belu noć i natpije uobičajeni muški sastav tri beogradske kafane, Biljana Jovanović je bila osetljiva na more, boje, usamljenike i čudake, na starice, na sve što je nematerijalno.“
Svetlana Slapšak, „Časno svedočanstvo”, Vreme, 16. mart 1996
A psi? A ostali?
Godine 1980. Nitendo izbacuje svoju, sada već kultnu, igricu Pekmen, Džon Lenon je ubijen u Njujorku, dok se u Jugoslaviji premijerno prikazuje film Ko to tamo peva? i izlazi Biljanin roman Psi i Ostali. Prva tri nabrojana događaja su već duboko ustoličena u pop kulturu i na njih se gleda kao na stvar prošlosti, ali Psi i Ostali su i dalje, izuzetno relevantan roman i van diskursa savremene istorije domaće književnosti.
Iako je kontekstualizacija bitan faktor u tumačenju i analizi naše (domaće, jugoslovenske) književosti, Psi i ostali se, uzimajući u obzir teme kojima se bavi, mogu čitati kao da su iz štampe izašli 2020.
Zašto je to tako?
Radnja romana prati Lidiju, njene odnose sa sobom, svetom i ljudima koje voli (i mrzi). Biljanin stil je hermetičan, roman fragmentaran, a likovi iznimno drugačiji od onih uobičajeno zastupljenih u našoj književnosti. Međutim problemi s kojima se Lidija susreće, odgovor od društva koji dobija, i njena hipersenzibilnost su, i dan danas, izuezetno prepoznatljivi kako u društvu, tako i u nama samima.
Jedan od razloga zbog kojih se Psi i Ostali smatraju kultnim je to što je centralna romantična priča romana između dve žene. Istražujući vezu između Lidije i Milene počinje da se diže zavesa s tabuiziranog (ne)predstavljanja lezbejstva u književnosti i kulturi. Biljana razara tabue vezane za žensku seksualnost, uspevši da iznese scene seksa, bez prekomerne i bespotrebne seksualizacije protagonistkinja, domaći zadatak koje mnoge savremene autorke nisu uspele uspešno da urade. Seksualna orijentacija junakinja romana samo je jedan od aspekata njihovih ličnosti, one nisu iskorišćene kao Trojanski konj za bezvredne porno novele i muške oči, već su građene kao jedinke spremne da se suprotstave društvu i njegovim zabranama. U vezi Lidije i Milene akcenat je stavljen na razlike društvene prilagođenosti dveju žena, a ne na dalje tabuiziranje njihovih odnosa.
Roman završava dečjom avanturom, pričom iz detinjstva, u kojoj, nakon nestašluka kačenja na tramvaj, devojčicu Lidiju čeka njena baba Jaglinka i preteći kaže da devojčica mora zapamtiti šta se sme, i može, slatki bože, a šta baš nikako ne sme i ne može… što je zapravo savršena metafora za kako Biljanin, tako i odnos njenih junakinja prema društvu u kom žive. Kao i Biljana u svojoj književnosti i aktivizmu, tako i njene junakinje u svojim ljubavima i previranjima bile su, a kroz nas čitoace i ostale, buntovnice s razlogom.
Lezbejska i gej solidarna mreža 