Lezbejska i gej solidarna mreža razgovarala je sa Miljanom, muškarcem iz Srbije koji je u istopolnom braku koji njegova država ne priznaje. Miljan bi sa svojim suprugom, koji nije državljanin Srbije, želeo da živi u Srbiji, ali bez priznavanja ovog braka, on ne može ostvariti pravo na boravak u Srbiji. Sa Miljanom su razgovarali Miloš Urošević i Srđan Atanasovski
LGSM se čvrsto zalaže za prava gejeva i lezbejki da zasnuju partnerstva i tako ostvare ista prava koja uživaju i heteroseksualne osobe u zasnivanju braka. Kao što nas uči i ovaj razgovor koji smo vodili, borba za pravo na zasnivanje partnerske zajednice nije samo apstraktna, simbolička borba, već odgovor na mnoge životne probleme sa kojima se suočavamo. Pored toga što ne omogućava zasnivanje istopolnih partnerstva, država Srbija uporno ne priznaje ni istopolna partnerstva i brakove sklopljene u inostranstvu, na način na koji to čine, između ostalih, Rumunija, Bugarska i Meksiko. Ovaj minimalni ustupak je svakako sam po sebi nedovoljan – ne može svako ni da priušti da izvadi pasoš, a kamoli da otputuje u inostranstvo kao bi se venčao – ali bi, ipak, kao prvi korak mogao da reši životna pitanja nemalog broja gejeva i lezbejki.
Miljan je muškarac iz Srbije koji ima 32 godine i trenutno živi u Dubaiju. Tamo je preko zajedničkog prijatelja, 2015. godine upoznao godinu dana mlađu osobu iz Vijetnama u koju se zaljubio i sa kojom se venčao 2019. „Bila je to ljubav na prvi pogled”“, priča Miljan. Dalje bi sve ličilo na jednu ljubavnu priču, da ta osoba nije muškog pola. „Oduvek sam imao želju da budem u braku i on i ja smo više puta pričali o tome, a prošle godine smo se i odlučili na to.“
Država Srbija kao kočnica sreće
„Odlučili smo da zasnujemo istopolni brak ili registrovano partnerstvo zbog prepreka na koje smo nailazili. Bio sam hospitalizovan u bolnici u Srbiji zbog jedne operacije. Želeo sam da moj partner bude sa mnom. Kada je došao da me poseti, nije mogao da dobije nikakvo obaveštenje o meni. Medicinsko osoblje ga je ignorisalo, nije htelo da mu da nikakve informacije o mom zdravstvenom stanju. Pričali su sa mojim bratom na srpskom, dok moj partner ne govori srpski jezik. Kada sam to saznao, zahtevao sam od medicinskog osoblja da njemu daju informacije o mom zdravstvenom stanju. Rekli su da ne mogu da daju takve informacije osobi koja nije u srodstvu sa mnom. Za mene je to diskriminacija. Kada se toga setim, dođe mi da plačem. Onda sam pisao Ministarstvu zdravlja koje mi je reklo da se informacije tog tipa daju isključivo bliskim srodnicima.“
Sunce tuđeg neba
Srbija je sa svojim diskriminatorskim zakonskim rešenjima onemogućila Milanu i njegovom partneru da se venčaju. „Venčali smo se u Danskoj. Bilo je jako jednostavno venčati se u Danskoj. U gradskoj kući u Danskoj nije bilo diskriminacije. Bio je to najlepši dan u mom životu.“, seća se Miljan. „Pripreme za venčanje su trajale godinu dana. Jurio sam papire, preganjao se sa matičarima. Odbili su da mi daju potvrdu, odnosno hteli su da je izdaju bez da napišu za šta je. Administracija u Danskoj mi je tražila potvrdu o slobodnom bračnom stanju na kojoj je trebalo da piše da je koristim u svrhu sklapanja braka u inostranstvu. Matičari u Srbiji su to odbili i hteli su samo da izdaju rešenje u kome stoji da sam ja slobodnog bračnog stanja. Rekli su da oni ne upisuju u tu potvrdu da je to za sklapanje braka. Nikada je nisam dobio, niti znam kako ona uopšte izgleda.“
Usamljena borba
„Mom partneru se sviđa Srbija i on u jednom trenutku želi da mi živimo u Srbiji, zbog moje porodice koja ga voli, a posebno moj brat i njegova supruga. Međutim, institucije države Srbije su nam savetovale da on, umesto vize za člana porodice, aplicira za takozvanu D vizu. Ona je namenjena strancima koji studiraju i to bi mom partneru dozvolilo duži boravak u Srbiji. Mi na to ne pristajemo, jer u tom slučaju ne bismo imali nikakva prava. On bi bio student u Srbiji i njega zakon i dalje ne bi video kao mog partnera“, priča Miljan o izazovima i preprekama koje država u kojoj je rođen stavlja pred njega samo zbog toga koga voli. „Pokušavam da se sam svađam sa Vladom Srbije“, nastavlja priču o svojoj borbi. „Pisao sam: predsedniku Srbije, predsednici Vlade Republike Srbije, Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, Zaštitniku građana, Poverenici za zaštitu od diskriminacije. Od mnogih nikada nisam dobio nikakav odgovor, dok su mi neki rekli da to nije u njihovoj nadležnosti. Pisao sam Komitetu pravnika za ljudska prava koji mi je rekao da ne može da mi pomogne jer Srbija ne priznaje istopolna partnerstva.“ Pet godina, sve se vrti kao u nekom ukletom krugu, menja se samo dekor vremena. Miljan priča i o statusu koji u Srbiji uživaju diplomate sa svojim istopolnim partnerima. „Njih štiti Bečka konvencija, te Srbija priznaje njihov status. To nije pravedno u odnosu na građane Srbije. Ja sam državljanin Srbije, plaćao sam porez dok sam živeo u Srbiji. Hoću da imam ista prava kao i heteroseksualne osobe. Ne vidim razlog, zašto me diskriminišu?“
Jednakost pred zakonom nije neka apstraktna kategorija, to je praksa koja se živi
Miljan govori o svemu onome što ne možete ukoliko ste homoseksualna osoba koja ima partnera u Srbiji, o tome kako izgleda živeti sa drugorazrednim statusom: nemogućnost posećivanja partnera u bolnici, nemogućnost nasleđivanja, nemogućnost raspolaganja zajedničkom imovinom, itd. „Mi želimo da sutra imamo dete, ali Srbija ne dozvoljava da usvojite dete, ukoliko ste u istopolnom partnerstvu, a dozvoljava ukoliko ste samohrani roditelj. Prošle godine sam otišao kod matičara da pitam kako registrovati brak koji je sklopljen u inostranstvu. Kada sam rekao da je u pitanju istopolni brak, matičar je rekao da Srbija ne priznaje istopolni brak niti istopolna partnerstva i da možemo da živimo u nekoj drugoj državi. Posle našeg venčanja, leteli smo iz Danske za Dubai preko Beograda. Planirali smo da tokom slobodnog vremena koje smo imali od leta do leta odemo do moje porodice da ih vidimo. Na graničnom prelazu, prilikom ulaska na Aerodrom Nikola Tesla, mom partneru bukvalno nisu dozvolili da uđe u Srbiju sa šengen vizom, iako osobama koje imaju šengen vizu nije potrebna srpska viza. Krenuo sam da se svađam sa graničnom policijom, rekao sam im da je to moj suprug. Rekli su da on može da bude moj suprug negde drugde, ali u Srbiji to ne prolazi.“ Nejednakom postupanju nije razlog bila samo homofobija, objašnjava Miljan, već i rasizam.
Šta da se radi?
„Imam mnogo heteroseksualnih prijatelja, od kojih neki ne znaju da sam homoseksualac i da sam u istopolnom partnerstvu, odnosno braku. Kad god se to spomene, uvek kažu zašto bi homoseksualna osoba bila u braku“, priča Miljan, koji im poručuje sledeće: „Mi ne uzimamo ništa što je njima sveto kako oni to kažu, već samo tražimo osnovna ljudska prava“, dok državnim institucijama postavlja pitanje: „Ne znam šta bih vam još rekao, jer nas diskriminišete. Nije mi jasno zašto ne usvojite zakon o regulaciji istopolnih partnerstva i ispunite tu prazninu u zakonu?“ i dalje kaže: „Mislim da je to zbog crkve. Država Izrael, na primer, priznaje istopolna partnerstva sklopljena u inostranstvu, a ne dozvoljava da se partnerstvo sklopi u državi. Na taj način ne bi morali da menjaju zakon. Do tada ćemo moj partner i ja živeti ili u Vijetnamu ili Dubaiju, iako smo bili planirali da u Srbiji otvorimo neki restoran i da se time bavimo, jer on to voli, a i ja sam radio u hotelijerstvu. Međutim, ne znamo ni da li je to uopšte moguće, kao i kada će se ostvariti.“
Lezbejska i gej solidarna mreža ima političku odluku da stoji uz homoseksualne osobe, da bude kako mesto poverenja i podrške, tako i mesto u kome će gejevi, lezbejke i biseksualci/ke moći da nađu saveznike u svojim svakodnevnim borbama. Želimo da ohrabrimo sve one koji žive strah i neizvesnost, koji se suočavaju sa netrpeljivošću i mržnjom, da se zajedno sa nama bore protiv institucija i države koji rade protiv nas. Na taj način možemo činove pojedinačnih nezadovoljstava da pretvorimo u činove zajedničkog otpora sistemu ugnjetavanja.
Lezbejska i gej solidarna mreža 