Categories
Uncategorized

Lezbejka nije ružna reč – tražimo prava bez odlaganja!

Lezbejska i gej solidarna mreža podnela je svoje zahteve za izmene predloga novog Zakone o istopolnim zajednicama, kao i za izmene Zakona o zabrani diskriminacije, koje ovde daje javnosti na uvid. Između ostalog, tražimo da se zakoni primenjuju bez odlaganja i da se unesu jasne definicije homoseksualne i bisekusalne orijentacije.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava otvorilo je u februaru ove godine raspravu za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, kao i za Zakon o istopolnim zajednicama, između ostalih. Kao organizacija smatramo da je naša dužnost i obaveza da ukažemo na suštinske nedostatke u ovim zakonskim predlozima, kao i da ukažemo na opasnosti do kojih dolazi kada se zakoni donose po diktatu Brisela, pri čemu se prikriva nepostojanje stvarne volje da se lezbejkama, gejevima i biseksualnim osobama omoguće određena prava.

Prava bez odlaganja!

Lezbejska i gej solidarna mreža traži da se sa primenom Zakona o istopolnim zajednicama započne u razumnom roku od mesec dana nakon usvajanja, a ne za godinu dana (!) kako je predviđeno predlogom. Smatramo da je neutemeljeno da se traži godinu dana za usvajanje podzakonskih akata i osnivanje registra istopolnih partnerstava. U ovome prepoznajemo nedostatak volje da se lezbejkama i gejevima daju prava koja proističu iz partnerske zajednice, a ne realne poteškoće koje stoje na putu primene ovog zakona.

Svedoci smo da se širom Balkana donose zakoni o pravima LGB osoba koja su samo mrtvo slovo na papiru ili koja se ne sprovode dosledno. U Kosovu je godinama na snazi zakon o istopolnim zajednicama, pa Kosovo i dalje nema nijednu registrovanu istopolnu zajednicu! Šta se želi poručiti time što se primena ovog zakona odlaže za godinu dana? Da li da Srbija zapravo ne želi da primeni ovaj zakon, već samo da ga deklarativno usvoji? Da li nam je potrebno mrtvo slovo na papiru za potkusurivanje sa Briselom, ili zapravo želimo da omogućimo lezbejkama i gejevima ravnopravan status u društvu? Da li ćemo pre isteka ovog perioda od godinu dana svedočiti pritiscima da se početak primene ovog zakona dodatno odloži? 

Zakoni ne služe ničemu ako se ne primenjuju.

Posebno podsećamo da za primenu velikog broja odredbi ovog zakona nisu potrebna nikakva podzakonska akta, pa čak ni osnivanje registra istopolnih partnerstava. Na primer, istopolna parterstva sklopljena u inostranstvu i neregistrovane istopolne zajednice mogu se odmah izjednačiti u pravima sa brakom, u oblastima u kojima je to predviđeno, poput „radnog odnosa, korišćenja javnih usluga, boravka na teritoriji Republike Srbije partnera koji je strani državljanin, […] međunarodne zaštite i sticanja državljanstva“ (član 51). 

Pitanje koje se ovde postavlja je da li Zakonodavac smatra da ovakvim istopolnim zajednicama treba dodeliti ova prava. Ukoliko građani i građanke Republike Srbije, koji svoju suverenu volju izražavaju kroz Narodnu skupštinu, na dan usvajanja zakona smatraju da treba dodeliti temeljna prava ove vrste koja se tiču svakodnevnog života i mogu imati direktne posledice na kvalitet života, onda bi uskraćivanje tih prava u trajanju od godinu dana bez ikakvog realnog osnova bilo ravno „nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju“ koje je zabranjeno članom 25 Ustava Republike Srbije. 

Čekati godinu dana sa primenom ovog Zakona znači još godinu dana nam poricati prava koja se u društvu zadobijaju registrovanjem partnerstva, bez ikakvog pravno vidljivog razloga. Čekati još godinu dana sa primenom ovog Zakona znači poručiti svima onima koji nas sve do koštane srži preziru samo zbog toga koga volimo da realna politička volja za unapređenjem našeg društvenog statusa zaista i ne postoji. Čekati još godinu dana sa primenom ovog Zakona znači poručiti da se Zakon o nama ne donosi upravo zbog nas.

Homoseksualnost nije ružna reč!

Da li ste znali da se u čitavom tekstu Zakona o zabrani diskriminacije ne pominju reči homoseksualnost i biseksualnost? Ne pominju se reči lezbejka i gej. Jedino što se kaže jeste da je „seksualna orijentacija privatna stvar“. Smatramo da ovo nije zaštita od diskriminacije, već novi način da se gejevi i lezbejke strpaju u orman i zatvore u svoja četiri zida. Seksualna orijentacija temeljno uređuje naše odnose sa drugim ljudima i svakako prva stvar koju treba o njoj reći nije da je ona „privatna stvar“.

Da bi zakoni služili svojoj svrsi, moramo znati o čemu se u njima govori. Moramo definisati pojmove kojima se oni služe. Zbog toga, Lezbejska i gej solidarna mreža traži da se pojam seksualne orijentacije definiše u ovom zakonu, umesto da se smatra samorazumljivim. Imajući u vidu da sve češće dolazi do poistovećivanja seksualne orijentacije sa seksualnim praksama, preferencijama, izborima, itd., kao i da se u popularnoj kulturi, ali i u određenim akademskim disciplinama, pojavljuju neutemeljeni koncepti poput „demiseksualnosti“, „panseksualnosti“, „sapioseksualnosti“ i slično, smatramo da je važno da se jasno definiše šta je zapravo namera zakonodavca da ovim zakonom uvede kao kategoriju zaštićenu od diskriminacije. 

U tom smislu, tražimo da se uvede definicija koja će seksualnu orijentaciju prepoznati kao „ljudsku karakteristiku koja predstavlja urođenu seksualnu privlačnost i potrebu uključenja u seksualnu ili emotivnu vezu sa osobama istog, suprotnog ili oba pola“, te da po tom osnovu seksualna orijentacija može biti jedna od navedene tri: homoseksualna (istopolna orijentacija), biseksualna (orijentacija ka oba pola) i heteroseksualna (raznopolna orijentacija).

U nedostatku ove definicije, Lezbejska i gej solidarna mreža smatra da može doći do situacije da svako ko ima određene seksualne prakse i smatra ih svojom „privatnom stvari“ – uključujući razne parafilije i patološke devijacije, poput pedofilije, zoofilije, sadomazohizma – može to proglasiti svojom seksualnom orijentacijom i tražiti zaštitu od diskriminacije po ovom zakonu. 

Seksualna orijentacija je privlačnost koju mi kao ljudi osećamo u odnosu na ljude istog, suprotnog ili u odnosu na oba pola. Mi, homoseksualni ljudi smo diskriminisani na osnovu svoje seksualne orijentacije. Naša diskriminacija je realna i mi smo se kao takvi organizovali ne bismo li učinili sve što je u našoj moći da istoj stanemo na put. Različiti su oblici našeg organizovanja protiv diskriminacije; od protesta protiv najave zatvaranja Studentskih poliklinika do „tihog marša kroz institucije“, poput podnošenja ovih komentara na ove zakonske predloge. 

Pojam „rodni identitet“ zameniti rečima „pol, odnosno rod“   

Lezbejska i gej solidarna mreža traži da se iz oba zakona briše neutemeljen pojam „rodnog identiteta“ i da se koristi termin „pol, odnosno rod“. Podsećamo da pojam „rodnog identiteta“ nije definisan u pravnom poretku Republike Srbije, a da se pod njim u stručnoj literaturi po pravilu podrazumeva identitet koji se utvrđuje na osnovu sopstvenog iskaza i koji nije nužno vezan za pol, kao biološku kategoriju.  S druge strane, zabrana  diskriminacije na osnovu pola jamči se i u Ustavu Republike Srbije (član 21). 

Takođe podsećamo na definicije pola i roda iz Predloga Polaznih osnova za izradu Nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti: 

1) rod označava društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje određeno društvo smatra prikladnim za žene i muškarce;

2) pol predstavlja biološku karakteristiku na osnovu koje se ljudi dele na žene i muškarce;

Iz gore navedenog jasno je da zakoni Republike Srbije prepoznaju pol kao binarnu biološku karakteristiku, a rod kao „atribute“ (a mi bismo dodali, mehanizme tlačenja) koje društvo pripisuje ženama i muškarcima. Nasuprot tome, termin „rodni identitet“ nije definisan niti ima ikakvo uporište u biološkoj i društvenoj stvarnosti. Njegovom upotrebom ne samo da se unosi nepotrebna zabuna, već se diskriminacija na osnovu pola, odnosno roda, pretvara u pitanje „identiteta“ za koji je jedina referentna tačka lična izjava određene osobe. Lezbejska i gej solidarna mreža ističe da rod nije stvar izbora niti identiteta, već društvene pozicije koja se na osnovu pola dodeljuje.

U Zakonu o zabrani diskriminacije među kategorijama po osnovu kojih smo zaštićeni od diskriminacije navedni su pol i „rodni identitet“, ali nije naveden rod. Ako je zakonodavac u drugim zakonima i predlozima prepoznao potrebu da zaštiti od diskriminacije na osnovu roda, odnosno „društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute“ koji se pripisuju na osnovu pola kao biološke kategorije, postavlja se pitanje da li ovaj zakon uopšte štiti od diskriminacije na osnovu roda u tom smislu, ako je umesto roda naveden „rodni identitet“, pod kojim se uobičajeno podrazumeva potpuno drugi pojam, po pravilu odvojen od pola. Podvlačimo da je zaštita od diskriminacije na osnovu roda (a ne „rodnog identiteta“) posebno važna za lezbejke, gejeve i biseksualne osobe, koje su često rodno nekonformišući, odnosno ne ispunjavaju „ponašanja, aktivnosti i atribute“ koje društvo smatra prikladnim za osobe njihovog pola.

U Zakonu o istopolnim zajednicama, u članu koji reguliše zabranu od diskriminacije, navodi se da je „zabranjena svaka neposredna i posredna diskriminacija po osnovu istopolne zajednice, seksualne orijentacije i rodnog identiteta istopolnih partnera“ — pri čemu se ne pominju ni pol, ni rod! Stoga iz ovog teksta zakona nije jasno da li su istopolni partneri uopšte zaštićeni od diskriminacije po osnovu pola, što je zapravo diskriminacija sa kojom će biti suočeni. Ukoliko se jednom istopolnom partneru ne budu priznala prava koja proističu iz istopolne zajednice, u oblastima gde je ona izjednačena sa brakom, zato što nije suprotnog pola u odnosu na svog partnera, onda će ta osoba biti diskriminisana na osnovu pola, a ne na osnovu „rodnog identiteta“. Drugim rečima, pomenuti član zakona u ovom obliku nimalo ne ispunjava svrhu koja mu je namenjena.

Konačno, smatramo da je važno da se prepozna tendencija da se pojmom „rodni identitet“ u zakonima zameni ne samo pojam roda, već i pojam pola, odnosno da se sam pol svede na pitanje samoidentifikacije. Ovim se briše zaštita od diskriminacije zasnovane na polu, što dovodi do urušavanja kako prava homoseksualaca, tako i prava svih žena. Za lezbejke i gejeve posebno je problematično ako se njihova urođena privlačnost ka istom polu predstavlja kao privlačnost ka osobama sa određenim „rodnim identitetom“, čime se ignoriše biološka stvarnost seksualne orijentacije i ukidaju prava ustanovljena na ovoj osnovi. Imajući u vidu sve gore navedeno, smatramo da pojam „rodni identitet“ kao takav ne treba da bude regulisan ovim zakonima, niti uvođen u zakone Republike Srbije.

Rodni identitet nije ništa drugo do puka izjava neke osobe da se oseća na određeni način. To ne znači ništa. Osećanja i uverenja osobe o sebi samom su njena individualna i lična stvar koja ne postoji van osobe same. Ona ne mogu ulaziti u zakon, posebno ukoliko je zahtev takav da kontrira materijalnoj realnosti. Rod zavisi od pola i proizlazi iz pola, kao takav nije stvar individualnog izbora. Putem socijalizacije, ljudima rođenim muškog, odnosno ženskog pola društvo nameće set uloga namenjenih muškarcima, odnosno ženama. Mi možemo da imitiramo pol, odnosno rod druge osobe, ali to ni na koji način ne menja uslove u kojima mi živimo kao osobe koje postoje u realnom svetu. U svetu materijalne stvarnosti, koja je jedina realnost, preostaje nam jedino da se borimo protiv ugnjetavanja na osnovu pola, što ne možemo činiti ignorisanjem i negiranjem osnove i korena samog ugnjetavanja. 

Pozivamo sve da se autuju!

Lezbejska i gej solidarna mreža traži da se u Zakonu o zabrani diskriminacije ne zabranjuje javni poziv upućen pojedincu ili grupi ljudi da se javno izjasne o svojoj seksualnoj orijentaciji, već da se kažnjava samo kada neko (na primer, poslodavac) zahteva da se to učini. Smatramo da je važno istaći da situacije takozvanog „nasilnog autovanja“ uvek podrazumevaju poziciju moći i uslovljavanja i predstavljaju jedan od elemenata u široj praksi diskriminacije, a da ovako formulisan stav može predstavljati ograničavanje slobode govora. Navešćemo primer: U istoriji pokreta za gej i lezbejsko oslobođenje jedna od važnih strategija su upravo bili javni pozivi gejevima i lezbejkama da se autuju, odnosno da javno obelodane svoju seksualnu orijentaciju, kako bi time promenili javno mnjenje odozdo. Ukoliko je ovakva strategija političke borbe zabranjena, kao što se implicitno izvodi ovog zakona, to znači da se zabranjuje delovanje političkih organizacija koje bi borbu protiv homofobije vodile javno, pozivajući na autovanje i oslanjajući se na pridobijanje volje većine u društvu za naša prava. Iz ovog primera jasno je da je potrebno naglasiti da je diskriminatorno „zahtevati“, iz pozicije moći ili pod vrstom prinude, od nekoga da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a ne „pozivati“, što se može činiti iz pozicije slabijeg, kao deo političke borbe i zajedničkog rada i što mora biti zaštićeno slobodom govora.   

Autovanje je za proces koji počinje onog trenutka kada osvestimo svoju seksualnu orijentaciju, i traje čitav život. Svi mi, homoseksualni ljudi moramo da naučimo neprestano da sebe otkrivamo drugima, da drugima o sebi govorimo. I sve to u neprijateljskom svetu koji nam svakim danom govori da bi najbolje bilo da nas nema. Autujemo se i kada nas ta odluka ne štiti. Autovanje nikada nije samo lična potreba i odluka, već je u datom društvenom kontekstu uvek politička odluka. Zato seksualna orijentacija nikada nije, i nikada neće biti, „samo privatna stvar“ dok god je nasilje javno i sveprisutno.

***

Iako je proces usvajanja ovih zakona tek na početku, otpor dela javnosti je već glasan, pre svega desnice, koja pokušava da pokupi političke poene prikazujući se kao zaštitnica religije. Međutim, kao što naši komentari pokazuju, vladajuća elita takođe ne pokazuje niti volju, niti razumevanje šta homofobija jeste i kako se boriti protiv nje, a da dobici ne budu unapred rezervisani samo za klasno privilegovane. 

Uvođenje istopolnih partnerstva u velikom broju zemalja bilo je praćeno velikim javnim kampanjama, kojima je pridobijena solidarnost većine, odnosno heteroseksualaca, koji su prepoznali ljudskost lezbejki i gejeva, kao što prepoznaju i svoju sopstvenu. U tim zemljama se lezbejke i gejevi nisu bojali ni narodnih referenduma kako bi pokazali da je većina na njihovoj strani. Potrebno nam je da društvo prekine prakse brisanja i ćutanja i da počne sa praksom prihvatanja. Smatramo da je pridobijanje podrške većine, a ne elite na vlasti, jedini pravi put da ovi zakoni ne budu mrtvo slovo na papiru, već da budu odraz promene u društvu i početak kraja homofobije, što se ne tiče samo prava na partnerske zajednice, već i socijalnih i ekonomskih prava lezbejki i gejeva.

Refleksije na predloge potpisuje Miloš Urošević 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s