Categories
LGB razgovori

LGB razgovori: Život u malom mestu

Tema LGB razgovora 10. aprila 2021. godine, kome je prisustvovalo petnaestak osoba, bila je “Biti gej u malom mestu”. O tome kako je živeti u manjim mestima kao homosekusalna osoba, govorili su iz iskustva ljudi koji su živeli ili još uvek žive u: Bečeju, Ivanjici, Kraljevu, Kruševcu, Pljevljima, Subotici, Velikoj Plani, Žitištu. 

Uvodna reč sastanka počela je rečenicom: “gej ljudi u malim mestima su kao jednorozi, svi su čuli za njih a niko ih nije video”. Svi imaju neke predstave o tome ko su i kakvi su homoseksualci ali zapravo većina njih nije upoznala autovanog geja ili lezbejku. I onaj mali broj istopolnih parova koji odlučuju da žive u malom mestu su izloženi “kulturi ćutanja”, pri čemu se njihov odnos pogrešno imenuje. Često su u društvu prepoznati kao prijatelji ili kao par drugara ili drugarica koji se ispomaže, dok homoseksualnost ostaje tabu.  

Potom se raspravljalo o razlikama, prednostima i manama života u malom mestu, odnosno velikom gradu. Gejevi i lezbejke iz “provincije” često imaju utisak da veliki grad donosi oslobođenje. U dvadesetom veku gejevi i lezbejke su se masovno selili u gradove, i tek je to koncentrisanje gejeva i lezbejki u gradovima bilo preduslov za građenje borbe za oslobođenje homoseksualaca. Veliki grad znači udaljavanje od uglavnom homofobične porodice i okoline, i započinjanje samostalnog života. Veliki grad donosi i značajnu dozu anonimnosti, o pojedinostima tvog privatnog života ne moraju da saznaju ni tvoji roditelji, ni rodbina, ni poslodavac, ni profesori dok je u manjem mestu to skoro nemoguće. U velikim gradovima možeš da upoznaš mnogo veći broj gejeva, lezbejki i biseksualnih osoba, a u manjim mestima je to mnogo teže upravo zbog manje nastanjenosti. 

S druge strane, anonimnost u velikim gradovima je mač sa dve oštrice. Usled veće anonimnosti homofobi su smeliji u svojoj mržnji i hrabriji u svom nasilju. U manjem mestu bi se neko više zamislio oko toga da li bi napao homoseksualnu osobu jer mu preti veća opasnost da bude javno prepoznat kao nasilnik. Neki su iz iskustva govorili da su zapravo počeli da se plaše od nasilja zbog homofobije mnogo više otkad su se preseilili u veliki grad, a drugi da im je upravo preseljenje u manji grad iz velikog donelo veću sigurnost. Takođe nema razloga da se pretpostavi da su ljudi u manjim mestima suštinski više homofobični od ljudi u, recimo, glavnom gradu. Nakon razgovora smo ustanovili da obrasci i prisutnost nasilja i homofobije nisu preterano različiti u manjem i većem mestu. Slično nasilje su ljudi doživeli i u Čikagu i u Velikoj Plani. Zaključili smo sa tim da je potrebno da ljudi znaju ko smo, da bismo mi to mogli da budemo. Moramo da se borimo, i u malom i u velikom mestu da stvorimo prostor i mreže podrške za sve mlade homoseksualce i biseksualce da autentično i bez straha žive svoj život. 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s