Prošle godine, suočena sa manjkom u kasi, Republika Srbija iznenadno se odlučila da radnicima na internetu naplati drakonske poreze unazad, po zastarelim zakonima koji uopšte nisu ni predviđali ovakav vid zaposlenja. Nakon neuspelih pregovora sa Udruženjem radnika na internetu, Vlada je jednostrano rešila da Skupštini predloži navodno povoljniji predlog zakona, po kome će frilenseri morati da plaćaju zaostale namete za prethodnih pet godina, kao i da ubuduće budu oporezovani za sva primanja preko neoporezovog iznosa od 18.300 dinara. Udruženje radnika na internetu navodi da ovo znači kraj frilensinga u Srbiji.
Zbog čega je frilensing bitan za lezbejke i gejeve, šta ovo znači za nas i zbog čega treba svi da stanemo solidarno sa frilenserima u njihovoj borbi protiv ovih nameta? – razgovarali smo sa dve lezbejke / radnice na internetu, J.Ć., koja je članica Udruženja radnika na internetu, i S.J., simpatizerkom LGSM-a. Ispred Lezbejske i gej solidarne mreže, razgovore vodio Srđan Atanasovski.
J.Ć., možeš li nam za početak reći šta za prosečnu radnicu na internetu znači novi predlog Vlade?
J.Ć.: Iako je u odnosu na prvobitni predlog Vlade o retroaktivnoj naplati poreza postojeći predlog značajno povoljniji, reč je i dalje o značajnoj cifri – svako ko je zarađivao više od oko 470€ mesečno biće obuhvaćen ovom retroaktivnom naplatom, a neko ko je, recimo, zarađivao 800€ mesečno će narednih deset godina morati da plaća 45€ svakog meseca, samo na ime ove retroaktivne naplate, ne računajući druge poreze koji će se primenjivati i nevezano da li će uopšte imati posla. Ono što građani i građanke treba da razumeju je da ova retroaktivna naplata, iako bi trebalo da bude na ime penzionog i invalidskog (PIO) i zdravstvenog osiguranja, ljudima koji je budu plaćali neće donositi ništa – mi prethodnih godina nismo imali zdravstveno osiguranje, niti nam se računao staž. U vezi sa daljim opterećenjima, predviđeno je da od oktobra ove godine, 18.300 dinara bude neoporeziv iznos, a da se na sve preko toga plaća porez za PIO i zdravstveno, iako ni tu još uvek nije regulisano da li će nam se upisivati staž i da li ćemo i kako na osnovu toga moći da, na primer, overimo zdravstvenu knjiicu. Drugim rečima, Vlada ovim predlogom reguliše samo koliko će poreza uzeti, ali ne i kako ćemo mi moći da ostvarimo prava koja nam na osnovu toga pripadaju.
Čini se da se ovi predlozi formiraju bez ikakvog uvida u položaj prekarnih radnika na internetu – radnika koji uopšte ne mogu da računaju na neku definisanu mesečnu zaradu. S.J, ti se baviš grafičkim dizajnom i na internetu radiš na povremenim poslovima, šta za tebe znače ovi predlozi?
Za nekog ko ni preko interneta nema siguran posao, već radi po povremenim dogovorima, ovo je dodatni izvor nesigurnosti. Kao grafička dizajnerka, iako živim isključivo od svog rada na internetu, ja ni ne znam koji mi je mesečni prosek primanja: nekad je to u visini minimalca, nekad više, a pokoji mesec – ništa. Pored toga, dosta vremena se troši ili na samu platformu, ili na traženje klijenta i poslova – praktično sve vreme, pored onoga što ti je zanimanje, moraš da radiš i neki sopstveni marketing. A sve to vreme, ja nemam nikakvo pravo na bolovanje, na godišnji odmor, definisano radno vreme i sve ono što inače prepoznaje naše zakonodavstvo iz domena radnih prava. Sam predlog da iz ovakve pozicije narednih deset godina plaćamo neki navodni dug potpuno je neverovatan i sa pravom se upoređuje sa dužničkim ropstvom. Poražavajuće je to što vlast insistira na porezu u smislu iznosa, a da nije istovremeno regulisala i jasne propise kako će funkcionisati rad na internetu i kako ćemo ostvarivati svoja prava kao poreski obveznici.
U javnosti često nailazimo na ružičaste predstave frilensinga i rada na internetu kao vrste fleksibilnog i nezavisnog rada. Ipak, činjenica je da mnogi ljudi počinju da se bave radom na internetu upravo jer im država nije obezbedila pristojna radna mesta gde mogu da obezbede platu za dostojanstven život. J.Ć., koje je tvoje iskustvo sa traženjem posla u Srbiji i kako si odlučila da počneš da radiš na internetu?
J. Ć.: Ja se nisam školovala da budem frilenserka, već za rad u prosveti – imam diplomu filološkinje sa katedre za književnost i srpski jezik. Do 2012. godine, kada je stupila na snagu zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, prijavila sam se bez uspeha na preko dve stotine konkursa za posao. Kasnije sam upoznala veliki broj frilensera koji su, kao i ja, studirali jezike ili imali druge diplome koje ih upućuju na rad u javnom sektoru i koje je takođe direktno pogodila ova zabrana. Svi mi delimo isto osećanje: ispljunuti od strane sistema na samom početku radnog veka, izdani na svakom koraku, bez mogućnosti da dođemo do posla bez stranačke knjižnice. Neko vreme sam radila honorarne poslove, bez staža, i tu sam videla da poslodavci ne uplaćuju zdravstveno čak ni kada su u zakonskoj obavezi.
Frilensing takođe nekad ne pruža nikakvu sigurnost – počev od bazične, da ćeš biti plaćena za svoj rad. Kad radiš sa strancima, domaći sistem vaš odnos ne prepoznaje i sve je kocka, ne postoji neka vrsta sistemske zaštite, sve je ostavljeno na poštenje samog poslodavca, da li će ti platiti za rad ili ne. Ukoliko radiš na nekoj platformi, možeš njima da prijaviš, ali ni tu nema garancije da će stati na tvoju stranu. Ovaj vid rada nije prepoznat od strane naše države – i ovim novim propisima oni upravo i priznaju da je bilo tako, da se ova oblast tek sada pravno uređuje.
Za mene je frilensing u jednom trenutku bila jedina opcija. Moj prvi frilens posao bio je 2013. godine, na platformi UpWork, gde sam upravo bila jedna od onih koji su odradili posao, a nikad nisu videli pare za to. Uprkos tome, vratila sam se frilensingu 2016. jer nisam imala izbora i tada sam uspela da se snađem.
Rad na internetu svakodnevica je mnogih LGB osoba. Činjenica da nam se nude mogućnosti rada od kuće, preko interneta, znači ne samo sigurnost za mnoge gejeve i lezbejke, već onima koji imaju „staromodni“ posao uliva hrabrost da se organizuju i suprotstave diskriminaciji, čak i ukoliko im se preti otkazom, jer znaju da imaju i druge opcije. Šta je za vas kao lezbejke značio rad na internetu u smislu borbe protiv diskriminacije i mogućnosti za autovanje?
S.J.: Ja nikad nisam radila u klasičnoj firmi. Rad na internetu mi je dao neku vrstu sigurnosti da pored svega drugog ne moram da brinem i o homofobiji i diskriminaciji na radnom mestu. Kao grafička dizajnerka, najviše radim sa inostranim klijentima i ako želim mogu da imam neku anonimnost. Klijenti me ne upoznaju uživo i najčešće komuniciramo isključivo elektronski. Njima moja seksualna orijentacija nije bitna, već se sve svodi na proizvod koji dobijaju.
J.Ć.: Na svim svojim poslovima do sad, preko interneta, kad god sam radila u kolektivima, bila sam autovana. Ovi kolektivi su često vrlo raznoliki, ljudi dolaze iz različitih kultura, dok su klijenti iz sa Zapada u svojim društvima sistemski naučeni da ne pokazuju homofobiju, bilo da jesu ili nisu homofobi privatno. Ne znam da li bih mogla da budem autovana u Srbiji da sam radila na tradicionalnim radnim mestima. Zahvaljujuci frilensovanju, ja mogu da plaćam kiriju i živim sa svojom partnerkom. To važi i za mnoge strejt ljude, naravno. Ali za nas ima dodatnu dimenziju, jer nam je bitno da možemo da privređujemo izvan svojih malih zajednica, gde bismo najverovatnije trpeli veći stepen diskriminacije. Za razne nesnađene, diskriminisane, ovo jeste neka vrsta utočišta, da mogu da ostvare pravo na rad bez straha od ogoljene homofobije na radnom mestu. Činjenica je da ako ovi zakoni budu prošli Skupštinu, ova opcija za gejeve i lezbejke praktično više neće postojati.
Na kraju, J.Ć., kako vidiš budućnost organizovanja radnica i radnika na internetu?
J.Ć.: Postoji neka globalna priča o tome kako je frilensing nešto prestižno, cool, radiš u pidžami po ceo dan – sve je to sranje. Ovo je prekarni, nesigurni rad, a mi nismo nikakvi samostalni preduzetnici, već obespravljeni radnici. Država nas novim zakonima zapravo gura u to da budemo samostalni preduzetnici, ali mi to nismo i mali broj nas ostvaruje uslove da se tako registruje i da plaća paušalni porez.
Jedna od najboljih stvari koja se desila u prethodnih šest meseci borbe jeste upravo to što su se sami frienseri međusobno povezali i osvestili da jesu radnici. Zanimljivo je da je u Britaniji sud skoro presudio da su vozači Ubera radnici, a ne samostalni preduzetnici, kao što je njihov poslodavac pokušao da prikaže kako bi im uskratio radna prava. To je trend koji treba da vidimo i u Srbiji – povezivanje u borbi i pritisak i na državu da nas prepoznaju kao radnice i radnike, kao prvi korak u ostvarivanju naših prava.
Udruženje radnika na internetu najavilo je novi protest u subotu, 24. aprila, u 16 časova, ispred Vlade Republike Srbije. Lezbejska i gej solidarna mreža poziva sve lezbejke, gejeve i biseksualne osobe, kao i sve solidarne građanke i građane, da dođu na protest i podrže radnike na internetu u njihovoj jasnoj poruci: porez DA – pljačka NE!
Lezbejska i gej solidarna mreža 