Geri Pauel: Zašto treba reći „ne” surogat majčinstvu

Originalno objavljeno na Lesbian and Gay News, 29.3.2021.
Prevela: Sofija Dakić

Možda ste već videli neki od članaka koji surogatstvo prikazuju u isključivo pozitivnom svetlu: žena pristaje da „pruži dar života drugima” koji ne mogu (ili su nevoljni) da nose sopstveno dete, tako što će sama nositi dete nastalo iz (neretko jako skupe) „donirane” jajne ćelije, veštački oplođene spermom jednog od budućih roditelja. Ovo je gestacijsko surogatstvo – danas najčešći oblik ove prakse. Površinska slika koja se nameće obično je sasvim pozitivna i nekritička, pritom je ili dodatak besmislenim estradnim vestima, ili pak, u slučaju homoseksualnih roditelja, proglas još jedne pobede za „LGBT+ prava”. Sjajni portret „srećnih porodica”.

Moguće je i da ste pročitali neki od novijih LGBT+ medijskih izveštaja o homoseksualnim muškarcima koji dobijaju decu putem surogatstva, gde je reč „surogatstvo“ izostavljena na samoj stranici, zajedno sa bilo kojim pozivanjem na učešće žena u tom procesu. Čini se da Ministarstvo Alfabetne Istine voli da stvara iluziju da muškarcima ne trebaju žene da bi dobili decu. Materinstvo je izbrisano i možda treba da poverujemo da ga zamenjuju uslužne rode duginih boja. Nigde žene na vidiku.

Šta je sa ovim „perifernim“ ženama koje rade iza kulisa? U gestacijskom surogatstvu, beba neće biti genetski povezana sa majkom koja je rađa (surogat majkom). Nošenje fetusa sa stranim genetskim materijalom može izazvati ozbiljne komplikacije i poteškoće. Sve surogat trudnoće su visoko rizične trudnoće, kako za porodilju tako i za bebu. U svim trudnoćama postoji rizik da majka umre. Kada je uključeno surogatstvo, taj rizik je povećan.

Mišel Rivs, iz San Diega u Kaliforniji, je 15. januara 2020. godine tragično preminula od amniotičke embolije dok je nosila bebu kao surogat majka. Studije u medicinskoj literaturi ukazuju na više stope prevremenih porođaja i beba sa malom telesnom težinom u gestacijskoj surogat trudnoći, kao i na više stope preeklampsije (majčine hipertenzije), placente previa (spuštanja posteljice do grlića) i gestacijskog dijabetesa majke. Surogat trudnoće takođe uključuju višu stopu porođaja putem carskog reza, što predstavlja veći rizik za majku i bebu. Ovo je sve nezavisno od novih dokaza o povezanosti lekova za plodnost i raka. Žene su u većem riziku od amniotičke embolije, stanja sa zastrašujuće visokom stopom smrtnosti i za majku i za dete, ukoliko imaju gore opisane probleme sa posteljicom ili ako se porode carskim rezom: sve rizici povezani sa surogat trudnoćom. Beba je, srećom, u ovom slučaju spašena; ali Mišel Rivs je izgubila život, dvoje male dece je izgubilo majku, a muž suprugu. Žene rizikuju živote kada potpišu ugovor o surogat majčinstvu.

U Velikoj Britaniji bi surogatstvo u komercijalne svrhe trebalo biti nelegalno, a oni koji se žele da nađu komercijalni surogat, a dovoljno su bogati za to, mogu otići u inostranstvo tamo gde je to legalno – poput Kalifornije, gde komercijalno surogat majčinstvo često uključuje šestocifrene sume. Surogat turizam. LGBT + lobi misli da je ovo sve super.

Da li se komercijalno surogatstvo – kupovina beba – zaista toliko razlikuje od kupovine bubrega? Prodaja ljudskih organa živih davalaca je ilegalna širom sveta, osim u Iranu – istoj zemlji koja subvencioniše promenu pola kao „terapiju“ konverzije za LGB osobe i koja ljude veša zbog homoseksualnosti. Postoje čvrste osnove za zabranu prodaje živih organa. To je neprihvatljiv oblik instrumentalizacije koji stvara klasu donora među onima sa nižim primanjima, koji će žrtvovati svoj fizički integritet i ugroziti svoje zdravlje i život pod finansijskom prinudom. Bogati će kupovati delove jetre i bubrege, a siromašni ih prodavati. Ne obrnuto.

Uporedite ovo sa komercijalnim surogatstvom. Surogat majčinstvo nosi ozbiljan rizik za žene. One sa nižim prihodima, a ne imućne, omogućavaju bogatima da iznajme njihove materice. Bebe rođene putem surogat majčinstva takođe su u većem riziku od lošeg zdravstvenog stanja. Što je najvažnije, za razliku od bubrega ili dela jetre, bebe su ljudska bića sa pravima i potrebama. Da li je zaista verovatno da beba neće biti emocionalno pogođena ako se odmah i trajno ukloni od majke po rođenju i preda nekom drugom? Da li se to obično događa sisarima kada se rodimo? Da li nas je priroda pripremila da očekujemo da se toplina, ljubav i briga naših majki odmah povuku kada smo u najranjivijiem stanju i tek što smo stigli na svet? Čak se ni prema psima ne ponašamo tako: Kinološki savez insistira na tome da štenad ne treba uklanjati od majki najmanje šest nedelja nakon rođenja. Ako je globalni konsenzus zabrana prodaje živih organa, zašto onda ne zabranimo i komercijalno surogat majčinstvo, koje je verovatno još opasnije?

Surogat industrija, globalna industrija vredna više milijardi dolara, revitalizovana je pod LGBT+ lobijem: lobijem koji promoviše „jednakost u plodnosti“ za homoseksualce (možda je uobičajeni opis ovih dana, „LGBT+ muškarci“ , s obzirom na kolonizaciju LGB identiteta od strane aktivista ekstremne ideologije rodnog identiteta). Međutim, takozvana „jednakost u plodnosti“ dolazi po cenu prava i jednakosti žena i dece. Ne samo da surogat majčinstvo instrumentalizuje žene i bebe na dehumanizujuć način: to je takođe fizički opasan proces koji može dovesti do ozbiljnih bolesti, psiholoških trauma i smrti.

Iako je komercijalno surogatstvo u Ujedinjenom Kraljevstvu u teoriji nezakonito, čini se da je zakon koji ga zabranjuje – Zakon o aranžmanima surogatstva iz 1985. godine – samo slovo na papiru. Do sada nisam uspeo da identifikujem nijedno krivično gonjenje – uspešno ili neuspešno – prema ovom zakonu. Dalje, 1. aprila 2020. godine, odlazeća predsednica Vrhovnog suda Ujedinjenog Kraljevstva, Lejdi Hejl (ni manje ni više nego ona Lejdi Hejl koja je nosila broš sa paukom povodom suspenzije parlamenta usled odlaganja Bregzita) donela je presudu kojom se individui dodeljuje više od pola miliona funti protiv Nacionalne zdravstvene službe za sprovođenje komercijalnih aranžmana za surogatstvo u Kaliforniji, što bi rezultiralo sa četiri bebe koje je rekla da želi da ima. Ovo je bio očigledan slučaj prekoračenja pravosuđa, a Lord Rid, sada novi predsednik Vrhovnog suda, i još dvoje sudija, negodovali su, ocenivši odluku kao „suprotnu javnoj politici“, s obzirom na to da je Lejdi Hejl dodelila više od pola miliona funti poreskih obveznika za pojedinca da sprovodi radnje u inostranstvu koje su nelegalne u Velikoj Britaniji. Britanski zakonodavci su 1985. zaključili su da je komercijalno surogatstvo neetično i zabranili ga. Sigurno postoji nešto naopako i besramno u vezi sa sudom koji dodeljuje javni novac pojedincu specifično za bavljenje nečim što je u Velikoj Britaniji zabranjeno kao neetično. (Ova izdašna nagrada za surogat majčinstvo je dodatak još jednoj, odvojenoj nagradi od preko pola miliona funti za klinički nemar.)

U obrazloženju svoje presude, Lejdi Hejl se poziva na činjenicu da je komercijalno surogatstvo put kojim homoseksualci mogu imati decu: ovde ponovo vidimo upliv principa „jednakost u plodnosti“ koji nema etičke osnove, kao i dokaze da “LGBT+ agenda” oblikuje politike kroz osvajanje institucija. Komercijalno surogatstvo se korak po korak boji duginim bojama, a surogat industrija galopira u zapadne statute na leđima agresivnog i mizoginog LGBT+ lobija koji niko ne sme da vređa, uznemirava ili čak dovodi u pitanje.

Ipak, ne postoji univerzalno ljudsko pravo na roditeljstvo, kao što ne postoji univerzalno ljudsko pravo da se kupi organ od živog davaoca. Možete li zamisliti to negodovanje da je Lejdi Hejl dodelila šestocifrenu sumu kako bi pojedinac mogao otputovati u Iran da kupi bubreg od donatora sa nižim prihodima koji treba da otplati dugove? Pa zašto bi trebalo da se dodeljuje  takva nagrada za komercijalno surogatstvo koje bi moglo da ugrozi život, zdravlje i dobrobit žena sa nižim prihodima u inostranstvu? Ljudi će umreti kao rezultat nemogućnosti da kupe bubreg; ali neće umreti kao rezultat nemogućnosti da kupe bebu. Ipak, potonji zahtev je taj koji se zadovoljava. Industrija surogat majčinstva nije sposobnija za regulisanje od industrije prodaje živih organa: duboko neetične i dehumanizujuće prakse se moraju zaustaviti, a ne regulisati.  

I „donatorke“ jajnih ćelija i majke porodilje izložene su riziku zbog injekcija hormona koje dobijaju kao sastavni deo procesa na koje se obavežu. Očekuje se da žene potpišu opterećujuće ugovore o surogatstvu koji često uključuju rigoroznu kontrolu i podrivaje njihovih reproduktivnih prava, dajući roditeljima naručiocima konačnu odluku o tome da li fetus treba pobaciti ili ne. Žena će možda otkriti da se ne oseća sposobnom da prođe kroz abortus koji zahtevaju roditelji koji naručuju: na primer, kada se u fetusu otkrije manja fizička nesavršenost, a roditelji koji naručuju očekuju nekakvu besprekorno dizajniranu bebu u zamenu za njihov ogromni novčani izdatak.

Svako odbijanje majke porodilje da udovolji zahtevu za abortus dovešće do vrlo ozbiljnog problema. Najzad, fetus je genetski povezan sa jednim od roditelja-naručioca, a ne sa njom. Ako odbije da izvrši abortus, ugovor o surogat majčinstvu će biti ništav, neće biti plaćena i rodiće dete koje nije s njom povezano, dete će možda odgajati kao svoje ako se ne oseća sposobnom da ga preda na usvajanje. Žena u nezavidnoj finansijskoj situaciji može na kraju završiti s još jednim detetom koje treba prehraniti i s bolničkim računima koje će plaćati od sopstvenih sredstava ako se ne pokori: a ako se pokori, možda će tokom celog života na savesti nositi traumatičnu odluku koja nije bila u skladu s njenim uverenjima. Surogat majčinstvo je moralno minsko polje.

Iza narativa o „srećnim porodicama“ stoji trag bede i uništenih života, iza plitke mantre „davanje dara života drugima“ dokazi o ljudskoj patnji kojima će trebati neko vreme da prodru kroz zavesu dima koju je bacila velika surogat industrija, LGBT+ lobi i stravično konformistički, kukavički i nekritični mediji.

Ipak, postoji oblik „lajt komercijalnog surogatstva“ koji se krišom odvija u Velikoj Britaniji, uprkos zabrani. To se naziva „altruističkim surogatstvom“ i tobože je dozvoljeno sve dok majka porodilja prima samo „razumne troškove“, a ne komercijalno plaćanje. Međutim, „razumni troškovi“ nisu definisani zakonom, a čini se da se oni obično kreću između 12.000 i 20.000 britanskih funti. Barem su to vidljivi iznosi, a iz gorepomenute presude Lejdi Hejl možemo da vidimo da su delovi pravosuđa naklonjeni komercijalnom surogatstvu, iako bi ono trebalo da je nelegalno. Iznos od 12.000 do 20.000 funti izgleda mi pre kao plata, mada niska. Kada ovome dodate činjenicu da će majka porodilja imati dodatno pravo na materinstvo i porodiljsko odsustvo (iako neće biti bebe o kojoj treba brinuti), na kraju ćemo dobiti prilično atraktivan paket za nešto što zakonski ne treba da obuhvati više od „razumnih troškova“. Viši sud je nedavno procenio da je cena altruističnog surogatstva u Velikoj Britaniji 37.000 funti. (U stvari, 74.000 funti je bilo ponuđeno podnosiocu zahteva Lejdi Hejl da bi sproveo dva „altruistična“ surogatstva u Velikoj Britaniji, ali podnosilac zahteva je to odbio.) „Altruizam“ očigledno može biti skup posao za one koji izvuku deblji kraj.

Šestocifrena suma koju zahteva komercijalni surogat turizam u Americi očito je mogućnost samo izuzetno bogatih. Ali koliko gej muškaraca iz radničke klase u Velikoj Britaniji bi moglo da priušti 37 hiljada funti za takozvano „altruističko” surogatstvo? Mnogi koji žive od prosečne plate – uključujući i mnoge gej muškarce – krpe kraj s krajem svakog meseca, a ako im takva suma ne padne sa neba ili dođe u vidu nekog nasledstva, ne bi je mogli prikupiti. Dakle, ko ima koristi od toga da se surogatstvo – bilo komercijalno ili „altruističko” – uspostavi kao „pravo LGBT+ osoba”? Pre svega, bogati. Svakako je čudno da je neko „pravo LGBT+ osoba” ili neko „gej pravo” dostupno samo najbogatijima među nama. „Jednakost u plodnosti” ali samo za one koji je mogu priuštiti. A ovo je samo drugi nivo problema u odnosu na to da je samo surogatstvo podjednako eksploatatorska i podjednako neetička praksa kao i kupovina organa od drugih, živih ljudi, te ni ne treba biti dostupna nikome.

Predaja bebe ima potencijala da bude mnogo teže iskustvo od predaje bubrega. Razumljivo, predaja deteta može biti izuzetno bolan čin za biološku majku. Neke će dugo patiti za detetom, pitajući se kako je, čak i godinama nakon što je dete rođeno i od nje uzeto. U slučajevima kada majka postepeno tokom trudnoće otkriva da dete ide hladnom i nepouzdanom paru (a uz njih često ide i podjednako hladna i nepouzdana agencija komercijalnog surogatstva), ovaj proces može biti utoliko bolniji. Majka može gorko zažaliti što je pristupila ikakvom ugovoru sa njima, ali tada je već prekasno da se išta tim povodom uradi. Majka se može bojati za budućnost deteta u rukama tog para nakon što se pokažu u pravom svetlu.

Ovaj fizički, pravni, etički i psihološki lavirint, koji služi bogatima nauštrb siromašnih i ranjivih, zahteva svetsku zabranu surogat majčinstva. Kako ovakva praksa može da bude dozvoljena, čak ohrabrivana, dok je kupoprodaja organa sasvim opravdano zabranjena? Kako je moguće da u svoj ovoj buci ipak ne čujemo mizogini šapat aktivista za surogatstvo koji kaže „to su ionako samo žene”? A u slučaju surogat turizma, mizogini i rasistički šapat koji kaže „to su ionako samo strankinje”?

Pored potencijalne traume koju izaziva odvajanje bebe od svoje majke po rođenju, postoji i rizik „genealoške zbunjenosti”, gde detetu činjenica da ne zna identitet jednog ili oba genetskih roditelja, ili biološke majke, može izazvati osećaj napuštenosti i izgubljenosti u svetu. Postoji i problem za dete koje se mora pomiriti sa činjenicom da je život započelo kupovinom, kao i sa činjenicom da ne zna gde mu je majka i da li joj je potrebna pomoć. Postoji i problem za dete koje pretpostavlja da mu je život možda nastao time što su majku finansijski problemi ili muškarac primorali da pristane na surogatstvo. Sve ovo može predstavljati preveliki pritisak i teret za dete.

Kada LGBT+ grupe lobiraju za „jednakost u plodnosti” (ili, na primer, za ekstremizam ideologije rodnog identiteta), koja je u suštini protivna fundamentalnim ljudskim pravima, žene i deca su bačeni pod voz. Najčešća reakcija aktera LGBT+ lobija na protivljenje surogat majčinstvu slična je reakciji na one koji se suprotstavljaju ideologiji rodnog identiteta. U pitanju je veoma prljava igra; neiskrenost i polu-istine, kao i mržnja. Lobi aktivista koji će prvi optužiti druge za „mržnju” u svakoj mogućoj prilici upravo su oni koji su suštinski zatrovani mržnjom i svojevoljnim neznanjem. Jedna od optužbi koja mi je upućena od strane detinjastih pokušaja LGBT+ novinarstva glasila je da ja „agitujem protiv prava gej muškaraca da imaju decu putem surogat majčinstva” – iako sve što ja kažem ili napišem veoma jasno stavlja do znanja da sam protiv svakog oblika surogatstva za sve ljude, bili oni gej ili strejt. Takođe će se potruditi da sakriju činjenicu da sam dugogodišnji aktivista za prava homoseksualaca. A upravo je zbog toga logično je da ću se fokusirati na borbu protiv surogatstva unutar gej zajednice, gde mogu imati više uticaja – imajući u vidu da je surogatstvo kršenje ljudskih prava koje zastupa baš LGBT+ lobi.

Iako sam protivnik surogatstva, i dalje podržavam ne-surogatsko roditeljstvo odgovarajućih gejeva i lezbejki, isto kao što podržavam ne-surogatsko roditeljstvo odgovarajućih strejt ljudi. Maksimalno podržavam LGB ljude, zapravo sve ljude koji, umesto da se okrenu surogatstvu, odluče da prođu kroz proceduru usvajanja dece ili biraju programe dugotrajnog starateljstva, kakvi postoje u nekim delovima Australije.

Od lobiranja LGBT+ grupa za surogat majčinstvo koristi na prvom mestu imaju bogati gej muškarci, a tržište će najverovatnije doživeti povećanu potražnju trans-identifikovanih ljudi koji su usled korišćenja blokatora puberteta i hormona suprotnog pola ostali sterilni. Mizogine kampanje za surogat majčinstvo paralelne su lobiranju LGBT+ grupa za uklanjanje prava i zaštita koje žene ostvaruju na osnovu pola, sve u svrhu ideologije rodnog identiteta, koja omogućava pristup ženskim prostorima svakom muškarcu koji (bilo zlonamerno ili dobronamerno) tvrdi da se identifikuje kao žena. Imajući u vidu da su prava žena i dece pod ovakvim perfidnim i grubim napadima širom zapadnog sveta, moramo se suprotstaviti ovoj novoj ideologiji prikrivenog totalitarizma. LGBT+ lobi je preoteo istorijski pokret za prava LGB osoba i sada nameće vrednosti velike industrije kao „jednakost u plodnosti”: koncept koji jedino može biti ostvaren gaženjem preko prava žena i dece. Surogatstvo je ozbiljno kršenje ljudskih prava  koje ne može biti skriveno pod duginom zastavom.

Priključi se globalnoj kampanji za obustavljanje surogatstva tako što ćeš potpisati peticiju dostupnu na #StopSurrogacyNow i tako što ćeš se registrovati na njihovu njuzleter listu. Hajde da zajednički radimo protiv iznajmljivanja ženskih materica i kupoprodaje beba.

Geri Pauel je gej muškarac, politički aktivan od 1980. godine. Radi kao konsultant pri Centru za bioetiku i kulturu.