Ovaj tekst je originalno objavljen na blogu On The Woman Question. Prevod N.J.
Kapitalistički oblik proizvodnje zahteva kontinualno uvećavanje radne snage kako bi se udovoljilo proizvodnim zahtevima „tržišta koje se neprestano širi“. To zauzvrat zahteva kontinuiranu i široko rasprostranjenu heteroseksualnu reprodukciju kako bi kapitalističke države nastavile da profitiraju od prenaseljenosti.
Pored aktivne radne snage, kapitalistički način proizvodnje takođe zahteva prenaseljenost kako bi se održala „rezervna armija nezaposlenih“. Rezervna armija nezaposlenih – termin koji je skovao Engels, a kasnije razradio Marks – odnosi se na interes kapitalizma u održavanju mase nezaposlenog stanovništva, čija je svrha dvostruka. Prvo, rezervna armija nezaposlenih može biti regrutovana da zadovolji rastuće zahteve proizvodnje; i drugo, kada nije aktivno potrebna za proizvodnju, može se koristiti za smanjenje cene rada kroz konkurenciju za zaposlenje. Marks objašnjava:
Velika industrija neprekidno zahteva rezervnu armiju nezaposlenih radnika za vreme prekomerne proizvodnje. Glavna svrha buržoazije … je … da cena rada bude što je moguće niža, što je moguće samo kada je ponuda rada što veća u odnosu na potražnju, tj. kada je prenaseljenost najveća. Prenaseljenost je, dakle, u interesu buržoazije.
(Marks, neobjavljeni rukopis, 1847)
Ne računajući usvajanje i surogat majčinstvo, heteroseksualni odnos je jedini oblik seksualnog odnosa koji daje potomstvo. Prema tome, istorijski gledano, heteroseksualnost je bila zakonski nametnuta ili na drugi način društveno podstaknuta u ekonomijama zainteresovanim za povećanje proizvodnje. Suprotno tome, homoseksualnost je bila potisnuta od strane državnog aparata – kroz zakonodavstvo, policiju, predrasude i diskriminaciju. Savremeni kapitalizam je, međutim, razvio mnogo efikasnija sredstva za manipulisanje veličinom radne snage – prvenstveno migraciju. Moglo bi se reći da je migracija koja zamenjuje seksualnu reprodukciju kao primarni metod kontrole stanovništva rezultirala ublažavanjem zakonske homofobije, barem na zapadu.
Tokom istorije, društveno odbacivanje homoseksualaca bilo je toliko ekstremno da su mnoga društva izmislila odvojene društvene klase da bi otuđili homoseksualce, lezbejke i rodno nekonformišuće ljude. Naravno, priznavanje postojanja homoseksualnosti bi razbilo iluziju da je porodica koju čini heteroseksualni par jedina moguća porodična struktura. Slično tome, prihvatanje rodno nekonformišućih pojedinaca dovelo bi u pitanje društveno konstruisan koncept da se lične osobine muškaraca i žena uredno poklapaju sa polnim stereotipima koji su osmišljeni da osiguraju da muškarci i žene ispunjavaju svoje proizvodne i reproduktivne potencijale (muškarci kao radnici, a žene kao porodilje, negovateljice i sluškinje). Ako bi se ovim idejama dozvolilo da uzmu maha, društvo bi se s vremenom moglo odmaknuti od kapitalističkog ideala međuzavisne, monogamne, heteroseksualne porodice i, stoga, pojedinci možda više ne bi poslušno učestvovali u reproduktivnom radu. Umesto da rizikuju ovu neželjenu mogućnost, razna društva i države stvorile su socijalne kategorije kako bi bukvalno (a ponekad i fizički) uklonile homoseksualne i rodno nekonformišuće ljude iz „normalnog“ društva. Jednom kada su „uklonjene“ iz opšteg društva i kategorizovane kao ne-muškarci i ne-žene, ove osobe više ne predstavljaju pretnju heteroseksualnom statusu kvo, pa je njihov tretman varirao od društva do društva – ponekad su bili tretirani sa poštovanjem, ponekad su bili diskriminisani. U gotovo svim slučajevima gde postoje kategorije „trećeg pola” – koje se sada koriste kao dokaz široko rasprostranjenog istorijskog postojanja transrodnosti – ove socijalne klasifikacije su u velikoj meri sredstvo za otuđivanje homoseksualaca ili drugi način nametanja heteroseksualnosti.
Indija (poznata po svom kastinskom sistemu) dom je jedne takve kategorije „trećeg pola“ – hidžre. Serena Nanda u knjizi Hidžre u Indiji: Kulturne i individualne dimenzije i institucionalizovana treća rodna uloga ističe da „hidžre u savremenoj Indiji većinski ulaze u seksualne odnose sa muškarcima“. Nanda pojašnjava da to nije nova pojava, rekavši da su „evnusi-transvestiti u hinduističkoj klasičnoj literaturi takođe imali reputaciju stupanja u homoseksualne odnose”. Ovde je veza između indijske treće polne kategorije i muške homoseksualnosti evidentna.
Još jedna kategorija „trećeg pola“ na koju se često upućuje u tekućoj debati o rodnom identitetu su i tzv. berdaši, ili ljudi sa dve duše (eng. two-spirit) na koje nailazimo kod starosedeoca Amerike. Naravno, usled postojanja mnogo različitih plemena unutar ovih starosedelačkih kultura ovaj koncept je mnogo složeniji nego što se trenutno predstavlja. Dirdre Bel istražuje ovo pitanje detaljno u svom članku Prema kraju prisvajanja indijanskog koncepta berdache u trans politici: odnos između trećih rodnih uloga i patrijarhata. Bel kaže, „Veoma je čudno gledati kako savremeni trans pokret pokušava da inkorporira kulturne koncepte američkih Indijanaca o rodnom nekonformizmu, jer je to tako očigledan pokušaj da se ljudi prošlosti uguraju u savremene kulturne oznake.“ Ona dodaje da je „u nekim društvima koja su imala treći rod, berdaši jednostavno bio način tretiranja homoseksualnosti: homoseksualni muškarci su smatrani ‘nepotpunim’ muškarcima – rodom koji je bio ‘na pola puta’, koji nije bio sasvim ‘normalan’. U drugim društvima, koja su održavala krutu binarnost pola, to je bio način tretiranja interseks [sic] ljudi. U preostalim društvima to je bila kategorija namenjena muškarcima koji su posebno preferirali ženske poslove i uloge, poput tkanja i kuvanja“. Ona primećuje da je, daleko od toga da je merilo napretka, rasprostranjenost identiteta berdaša zapravo u korelaciji sa krutošću rodnih uloga unutar plemena i ističe da „u više egalitarnih društava sa manje izraženom rodnom socijalizacijom“ nije postojala kategorija berdaše ljudi “upravo zbog odsustva insistiranja na polno dodeljenim rodnim ulogama”.
Oman takođe prepoznaje treći rod (poznat kao „kanit”), koji se odnosi na ženstvene muškarce koji su submisivni u homoseksualnim vezama. Ponovo se čini da je ova kategorija trećeg roda sinonim za homoseksualnost. Ovo pokazuje da se socijalno konzervativna društva odlučuju da otuđe homoseksualnost umesto da je tolerišu.
Samoanska kultura se često ističe kao progresivna zbog svog kulturnog prihvatanja fa’afafine, socijalne kategorije ženstvenih muškaraca. U članku Svetske sile i lokalni životni svetovi: društvene transformacije, Šuerkens kaže da se „fa’afafine identifikuju u ranom dobu na osnovu njihove sklonosti ženskim zadacima [(kućni rad)]”, pa je koncept u potpunosti zavisan od polnih stereotipa koje marksisti nastoje da ukinu. Daleko od toga da je napredna, Samoa i dalje zabranjuje homoseksualne brakove, pa ako fa’afafine žele da se venčaju, mogu se venčati jedino za ženu. U kulturnom smislu, fa’afafine su prihvaćene kao obavljači kućnih poslova, ali, što je još važnije, od njih se i dalje očekuje da učestvuju u heteroseksualnoj reprodukciji.
U Iranu se homoseksualnost kažnjava smrću. Iranska vlada ukinula je religijska ograničenja na takozvanu operaciju prenamene pola i podstiče homoseksualce da se podvrgnu „korektivnoj“ tranziciji. Mnogi homoseksualni Iranci „odlučuju se” za operaciju prenamene pola kako bi izbegli progon ili pogubljenje zbog homoseksualnosti. Dakle, homoseksualci imaju tri mogućnosti: da ostanu zauvek u ormaru, da postanu žena putem prisilne tranzicije ili da umru. Svi ovi „izbori“ efektivno uklanjaju homoseksualnost iz iranskog društva. Ovakvo „prihvatanje” transseksualizma od strane iranske države nije progresivno. To je esktremna homofobija, izvedena kroz prisilnu hiruršku prenamenu pola.
Geografski bliže, zapažen pojedinačni primer korektivne tranzicije je slučaj Alana Tjuringa. Tjuring je bio homoseksualni engleski matematičar poznat po tome što je razbio šifre Enigme, omogućivši britanskoj obaveštajnoj službi da dešifruje nemačke poruke tokom Drugog svetskog rata. Kada su vlasti upozorene na Tjuringovu homoseksualnost, ponuđen mu je izbor od dve godine zatvora ili dve godine hemijske kastracije kroz terapiju zamene hormona (HRT – hormone replacement therapy). Znajući da njegova Enigma mašina ima potencijal da mnogo ranije okonča rat i spasi milione života, odlučio se za hormonsku terapiju i slobodu da nastavi svoj rad na projektu. U uljudnom britanskom društvu gde se homoseksualnost smatrala izopačenošću, korektivna tranzicija kroz HRT korišćena je za održavanje heteroseksualnog društvenog poretka.
Godine 1862. Karl Hajnrih Ulriks, homoseksualni nemački mislilac i pisac, izneo je teoriju „trećeg pola“ da bi homoseksualne muškarce kategorisao kao anima muliebris virili corpore inclusa – što znači „ženska psiha zatvorena u muško telo“. Zanimljivo je da se ono što se nekada koristilo za medikalizovanje i „opravdavanje” homoseksualnosti sada koristi kao deo narativa o rodnom identitetu koji se slavi. Godine 1918. Erl Lind (poznat i kao Ralf Verter i Dženi Džun) objavio je Autobiografiju androgine osobe, memoare o tome kako je počeo da se identifikuje kao „treći pol“. Knjiga opisuje autorov život, njegove seksualne odnose sa muškarcima i sa ženama, i njegovu odluku da se podvrgne kastraciji. I Ulriksov i Lindov rad pokazuju internalizovanu homofobiju i snažnu želju da objasne, opravdaju, ili da se izvinjavaju zbog svoje homoseksualnosti.
Jedna od retkih trećih kategorija roda koja se odnosi na žene je burneša (što znači on-ona), prisutna u Albaniji [u srpskohrvatskom poznatije kao virdžine – prim. prev.]. Te žene polažu zakletve na celibat i žive kao muškarci kako bi stekle određena prava i privilegije rezervisane isključivo za muškarce. Na primer, nakon smrti glave domaćinstva i u odsustvu muških naslednika, žena bi mogla da postane virdžina da osigura imovinu i čast svoje porodice. Postojanje ove treće rodne kategorije dokaz je nedostatka pravne i društvene ravnopravnosti polova – žene moraju da postanu virdžine i da se odreknu seksualne aktivnosti i reprodukcije kako bi dobile osnovna imovinska prava. Umesto progresivnog prihvatanja rodne nekonformisanosti, ova treća polna kategorija pokazuje prastaru patrijarhalnu dominaciju.
Čitaoci će primetiti da se velika većina ovih kategorija trećeg pola odnosi na ženstvene ili homoseksualne muškarce, ali ne i na muževne ili homoseksualne žene. Iako je sva homoseksualnost opstruktivna za ciljeve kapitalizma koji zahtevaju da populacija raste, ženska homoseksualnost je u većoj meri nepoželjna zbog veće reproduktivne vrednosti ženskih polnih organa. Dok muški testisi vrše ekvivalentnu ulogu ženskih jajnika (oba proizvode i oslobađaju polne ćelije svog pola – ćelije sperme kod muškaraca; jajne ćelije kod žena), ženska materica je jedinstveno neprocenjiva u svojoj sposobnosti da vrši gestaciju oplođene jajne ćelije. Iz tog razloga se smatra da lezbejstvo „oduzima“ heteroseksualnom društvu dragocenu matericu, pa istorijski lezbejstvo nije bilo priznato, a kamoli prihvaćeno. Iako su kategorije trećeg pola istorijski bile stvorene za homoseksualne muškarce, nisu bile stvorene takve kategorije koje bi omogućile lezbejkama da postoje van heteroseksualnog društva – čime su lezbejke bile primorane u nesrećne heteroseksualne veze kako bi se osiguralo da nijedna materica ne bude „protraćena“.
Svaka varijacija socijalno izgrađenog roda tokom istorije (uključujući muževnost i ženstvenost) postojala je da bi se nametnula nuklearna reproduktivna porodica i da bi se otuđili oni koji se ne njoj konformišu ili oni koji ne učestvuju u njoj – naročito homoseksualci. Koren svih ovaploćenja roda duboko je mizogin i homofobičan i suštinski je povezan sa seksualnom reprodukcijom. Društva su dosledno stvarala odvojene društvene kategorije i stereotipe za muškarce, žene i homoseksualce kako bi održala kontinuiranu seksualnu reprodukciju koja, zauzvrat, održava veličinu produktivne populacije.
Lezbejska i gej solidarna mreža 