Povodom početka meseca ponosa, predstavljamo tekst kojim želimo da ukažemo na jedno od sržnih pitanja na kojima se temelji naš pokret. Kao i svake godine, bićemo zasuti raznim zabludama o ciljevima borbe za lezbejsko i gej oslobođenje umotanim u dugine zastave, kao i nerazumevanjima šta homoseksualnost zapravo jeste i šta znači boriti se protiv homofobije. Naš član Srđan Atanasovski nedvosmisleno poručuje da je preduslov oslobođenja seksualnih manjina razumevanje izvora naše potlačenosti i da se ne sme gurati pod tepih činjenica da je seksualna orijentacija urođena i nepromenljiva lična osobina.
Od početka dominacije kvir teorije, takozvani LGBT aktivizam kao svoje parole neretko izbacuje floskule tipa „tolerancije različitosti“, „prihvatanje bez izuzetka“ i slično. Čini se da ovakve strategije polaze od toga da je lakše prihvatiti da je seks nečija privatna stvar, da sve prolazi i da niko ne sme ništa da pita, nego zapravo razumeti šta seksualna orijentacija jeste i na čemu je zasnovana. U ovom tekstu zastupaćemo stav da je ovakva strategija borbe protiv homofobije pogrešna: ona naš pokret gura u neprincipijelna savezništva, ograničava ga na pobede za povlašćene i sve dobitke zasniva na trenutnoj benevolentnosti jačih da nam dopuste određene slobode. Nasuprot tome, objasnećemo zbog čega je borba protiv homofobije pre svega borba za utvrđivanje i branjenje granica, a ne njihovo brisanje, kada su seksualne prakse u pitanju, kao i zbog čega seksualna orijentacija nije nečija privatna stvar o kojoj drugi ne smeju da postavljaju nikakva pitanja, već samo treba da je „tolerišu“. Konačno, pokazaćemo zbog čega je, s tim u vezi, važno braniti stav da je seksualna orijentacija urođena, odnosno materijalna, nepromenljiva i biološki uslovljena lična osobina.
Koje su moguće teorije koje objašnjavaju seksualnu orijentaciju? Kako ćemo odgovoriti na ovo pitanje je, naravno, direktno u vezi sa tim kako razumemo šta jeste seksualna orijentacija. Uprkos sve više raširenim nenaučnim shvatanjima koja poriču seksualni dimorfizam ljudske vrste, potrebno je ustvrditi da jedinke u ljudskoj populaciji nedvosmisleno pripadaju jednom od dva biološka pola, muškom ili ženskom, te da je pol lična osobina koja se ne može promeniti. Seksualna orijentacija kako je ovde razumemo predstavlja usmerenost ka jednom ili oba biološka pola, te sklonost da se sa pripadnicima tog/tih polova stupa u emotivne odnose i životna partnerstva. Iz toga jasno proizlazi da seksualna orijentacija može biti (samo) homoseksualna, heteroseksualna ili biseksualna. Stavljajući na trenutak po strani argumente da je čitava podela na seksualne orijentacije, na ovakav način određena, društveno-istorijski konstruisana i da nije inherentna ljudskoj vrsti, kako možemo razumeti odakle ona dolazi?
Sasvim jednostavno rečeno, možemo imati sledeće teorije o korenu seksualne orijentacije: da je ona 1) urođena, 2) stečena odrastanjem, ili 3) stvar izbora. Heteroseksualna orijentacija u ljudskoj vrsti jeste ona koja predstavlja „normu“, odnosno obezbeđuje reprodukciju vrste, zato što se mi ne razmnožavamo prostom binarnom deobom već seksualnom reprodukcijom. U tom smislu, istopolnu seksualnu privlačnost možemo odrediti kao varijantu, odnosno odstupanje od ove norme. Ljudska seksualna orijentacija je svojstvo koje je determinisano kompleksnim biološkim faktorima, kao takvo je urođeno, nepromenljivo i orijentisano ka polu, kao biološkoj kategoriji. Na ovo upućuju istraživanja bioloških faktora koja su vršena pre svega po principu otkrivanja korelacija. U ovim biološkim faktorima važno mesto ima genetički faktor, ali je važno istaći da seksualna orijentacija, nalik određenim ponašajnim osobinama, nije determinisana niti isključivo genetskim faktorom, niti jednim određenim genom, već na nju utiče set većeg broja gena koji svoju aktivnost ostvaruju kako kroz međusobnu interakciju tako i kroz interakciju sa hemijskom, fiziološkom sredinom u kojoj je DNK molekul. Istraživanja poligenetičkih svojstva, kao što je seksualna orijentacija, još uvek nisu napredovala u dovoljnoj meri da se sa sigurnošću može odrediti tačan set gena koji određeno svojstvo određuje. Pored kompleksne genetičke osnove ljudske seksualne orijentacije, poslednjih godina su temeljna naučna istraživanja ukazala i na druge aspekte ljudske biologije koji se dovode u vezu sa ovim svojstvom. Naime, pored genetičke osnove, urođenost seksualne orijentacije se može objasniti i sa epigenetičkog, endokrinološkog i imunološkog aspekta. Odnosno, identifikovani su epigenetički, endorkinološki i imunološki mehanizmi koji su specifični za intrauterini razvoj beba koje odrastu u muškarce i žene sa istopolnom seksualnom orijentacijom.[1]
Homoseksualnu orijentaciju, naravno, ne treba posmatrati kao „nenormalno“ stanje, ne samo zbog toga što ona ne može da se „leči“, već pre svega zbog toga što ona sama po sebi nije ta koja sputava ljudsku jedinku da se u potpunosti ostvari kao čovek, kao zrelo emotivno biće, te da stupi u emotivne odnose i životna partnerstva koja se zasnivaju na obostranoj ljubavi, pristanku i poštovanju. Međutim, biti manjina u smislu seksualne orijentacije ni samo po sebi, u idealnim uslovima, nije lako: biti jedan od sto ili od pedeset ljudi koji je orijentisan isključivo ka sopstvenom polu, te biti okružen ogromnom većinom heteroseksualaca koji nedvosmisleno predstavljaju normu u društvu znači odrastati sa puno pitanja, zbunjenosti, nesnađenosti i problema u traganju za najbazičnijim odgovorima koji su heteroseksualcima na dohvat ruke. Pored toga, činjenica je da živimo u društvu u kojem dominira homofobija i da odrastanje za bilo koga ko je homoseksualac predstavlja dodatno traumatičan proces, neretko obeležen nasiljem. Imajući ovo u vidu, tvrditi da bi neko izabrao da bude homoseksualac predstavlja sluđivanje i izvrtanje ruglu onoga šta znači biti manjina u smislu seksualne orijentacije. Većina običnih gejeva i lezbejki ne percipira svoju seksualnu orijentaciju kao voluntaristički čin, isto kao što to ne rade ni heteroseksualci, već kao svoje lično svojstvo koje je urođeno i koje ne mogu da promene. Štaviše, čak i ostavljanje prostora da je seksualna orijentacija determinisana odrastanjem, što se najčešće svodi na određeno rano traumatično iskustvo, ostavlja prostor za terapije konverzije: jer to i jeste ono što psihoterapije obećavaju, analizu trauma i anuliranje njihovih posledica. Lezbejskoj i gej solidarnoj mreži poznato je niz aktuelnih slučajeva u kojima su terapeuti u Srbiji, pre svega na nagovor roditelja, pokušavali da rade ovakve stvari. Zbog čega bismo mislili da i sami homoseksualci, ukoliko je to tako, ne bi želeli da terapijom promene svoju seksualnu orijentaciju i postanu deo udobne većine? Na kraju krajeva, do zaključka da ovakve terapije konverzije „ne rade“ nismo došli teorijskim razglabanjem, već time što su nebrojeni životi homoseksualaca bili uništeni ovakvim pokušajima bez ikakvih rezultata.
Jedina pozicija sa koje ima smisla poricati da je seksualnost urođena osobina, a i dalje tvrditi da se treba boriti protiv homofobije i terapija konverzije, jeste predstavljati neheteroseksualnu orijentaciju kao nešto što je inherentno progresivno, revolucionarno, subverzivno, nešto što ne treba iskorenjivati već, naprotiv, podsticati. Ovo su suštinski premise kvir teorije koje su se već pokazale kao besmislene, koje na cedilu ostavljaju najveći većinu gejeva i lezbejki koji ne samo što nisu dovoljno povlašćeni da se ovim zaluđuju, već kojima se ovo kosi sa njihovim sopstvenim iskustvom odrastanja kao homoseksualne osobe. Zbog toga, ako se obraćamo ogromnoj većini homoseksualnih osoba, koje svoju seksualnost ne vide kao revolucionarni čin, a u svojoj spavaćoj sobi ne drže ikone Fukoa i Batler, jedini način da im pomognemo da prihvate svoju seksualnost i žive ispunjenim životom jeste da potvrdimo njihovo iskustvo da je reč o nepromenljivoj, urođenoj, ličnoj osobini.
Međutim, argument da je seksualnost izbor je ipak malo složeniji. Po pravilu se u njegovom korenu nalazi teza da je seksualna orijentacija kao takva društveno-istorijski konstruisana, odnosno da zapravo i ne postoji: sve što postoji jesu naše singularne seksualne prakse, koje obavljamo iz znanih ili neznanih razloga, te na osnovu kojih nas društvo prisilno kategorizuje i deli na heteroseksualce, homoseksualce i na ko zna šta još drugo. Ako bismo bili oslobođeni ovih stega, koje nam nameće društvo, mogli bismo slobodno, a ne biološki determinisano, da biramo sa kim ćemo ulaziti u seksualne odnose. Kako bi prvenci ovakvog pristupa voleli da kažu, mi nismo ništa nego libidalne mašine koje teže da ispolje svoju šizoidnu seksualnu energiju u društvenom haosu u koji su bačene. Ne ulazeći u to u kojoj meri je ovo dehumanizujuće, potrebno je naglasiti da se ovim obesmišljava ne samo bilo kakav naučni uvid u to šta seksualnost jeste, već i svaka borba za zaštitu osoba sa ekskluzivnom seksualnom orijentacijom.
Naime, šta bi teza da je seksualnost društveno-istorijski konstruisana, ili rezultat opresivnih stega, značila u smislu toga kako smo prethodno odredili pojam seksualne orijentacije? Grubo rečeno, značilo bi da su svi ljudi biseksualni, odnosno da, oslobođeni društva, pol ne bi igrao ključnu ulogu u ispoljavanju njihovog libida. Treba podvući da niko ne spori da društvo vrši represiju određenih, pre svega istopolnih seksualnih praksi, te da bi bez tih stega verovatno određen broj ljudi koji danas žive život kao strejt odista bili biseks – a verovatno određen broj ljudi koji su biseks bili bi isključivo gej. Ali za uspeh ove teze bilo bi neophodno da svi budu biseksualni („sveseksualni“?), jer ako i dalje imamo tri separatne seksualne orijentacije, čitava konstrukcija pada u vodu i sva pitanja koja se u vezi sa njima postavljaju i dalje su otvorena. Potrebno je, dakle, o našem libidu razmišljati kao potpuno odvojenom od pola i seksualne reprodukcije. Ovo je, naravno, deo projekta poricanja materijalnosti pola i seksualnog dimorfizma ljudske vrste, koji pokreće mnoga druga politička pitanja, a pre svega pitanja prava žena. Ali šta ovakvi stavovi praktično znače za borbu protiv homofobije? Kada ih vidimo u primeni – što često imamo prilike – oni dovode do toga da je borba protiv homofobije centrirana na prava za sve da mogu da stupe u bilo kakve seksualne odnose, a ne na prava homoseksulaca da imaju pravo da odbiju da stupe u heteroseksualne odnose i da ih niko na to ne može naterati. Drugim rečima, borba protiv homofobije shvata se kao svojevrsni projekat promocije biseksualnosti ili „seksualne fluidnosti“ (jer što je više ljudi fluidno ili biseks, to smo bliži oslobođenju, zar ne?), a ne kao odbrana prava na ekskluzivnu orijentaciju određenu polom kao biološkom kategorijom. Ne čudi da se iz te perspektive danas kao promocija „LGBT“ prava vidi ubeđivanje gejeva da „eksperimentišu“ i da spavaju sa ženama (boxer ceiling) i lezbejki da spavaju sa muškarcima (cotton ceiling), iako od toga verovatno nema homofobnije stvari. Kao „napredak“ percipira se i trend u kome sve više (pre svega dobro situiranih) strejt ljudi govori o sebi da su „kvir“, ne menjajući, naravno, ništa supstancijalno u svojim praksama. Ovako postavljena borba ostavlja na cedilu sve lezbejke i gejeve koji imaju isključivo istopolnu orijentaciju i kojima je potrebno da se odbrane od društvenog pritiska da budu strejt.
Poricanje bioloških osnova ljudske seksualnosti nije samo nenaučna pozicija, već u klasnom smislu takođe povlašćena, libertarijanska perspektiva. Poruka koja se šalje je „nije bitno šta je osnova nečega, sve je dozvoljeno“. Na kraju krajeva, to je upravo i pozicija zakona Srbije, gde je jedina definicija koja se nudi to da je seksualna orijentacija „privatna stvar“. Isto kao što će samo retkim homoseksualcima koji imaju privilegiju da svoju seksualnost vide kao revolucionarnu biti blizak zaključak da seksualnost može biti izbor, tako će istoj grupi biti blizak i zaključak da seksualna orijentacija kao takva uopšte nije biološka kategorija, te da je samo arbitrarni voluntaristički skup seksualnih praksi u nečijem životu. Onima kojima je inače već sve dozvoljeno, koji ne moraju nikom da se pravdaju, niti da svoje životne izbore brane sa objektivnih pozicija. Bilo kakva borba protiv homofobije koja bi trebalo da se tiče gejeva i lezbejki iz radničke klase ovde je nepovratno izneverena.
Kao borci protiv homofobije koji veruju u društvo mi ne mislimo da je sve dozvoljeno niti da je seksualnost privatna stvar. Takvo tumačenje ostavlja naš pokret otvorenim za sve one branitelje muških prava koji u ovome pronalaze ključ da se borbe za afirmaciju raznih seksualnih praksi koje bi društvo sa razlogom trebalo da označi kao neprihvatljive, a u kojima oni pronalaze svoje partikularne interese: od nasilnih seksualnih odnosa koji se navodno izvode sa pristankom ali mogu dovesti do teških povreda, pa sve do pedofilije. Po tom ključu – da je borba protiv homofobije zapravo borba za „rušenje granica“ u seksu – takođe nas ubeđuju da je na prajdu mesto egzibicionistima, BDSM-u, raznim parafilijama, i da kome se to ne sviđa samo treba da okrene glavu. Ovo nisu nikakve politike oslobođenja, niti politike u interesu običnog čoveka.
Zbog svega ovoga toga smatramo da je borba za gej i lezbejsko oslobođenje neodvojiva od objektivnog, naučnog uvida u to šta seksualna orijentacija jeste. Štaviše, ne smatramo da je nerazumno što društvo traži odgovore na to zbog čega seksualna orijentacija jednog malog dela populacije odstupa od norme, već upravo suprotno: smatramo da je odgovor na ovo pitanje nužno dati i da je on prvi kamen temeljac u budućem međusobnom razumevanju i trajnom iskorenjivanju homofobije. Ovim, naravno, ne želimo da sugerišemo da žene i muškarci nemaju pravo da autonomno donose odluke o svojim seksualnim izborima bez toga da traže utemeljenje u biologiji. Ali smatramo da je za razumevanje celokupnog iskustva bivanja seksualnom manjinom neophodno o orijentaciji razmišljati kao o nepromenljivoj i urođenoj. Drugim rečima, mi ne želimo gomilu strejt ljudi koji pričaju kako su na našoj strani kako bi sebe prikazali kao napredne, a zapravo misle da smo obesni degenerici koji su mogli da bude normalni.
Naravno, jako je udobno ne razmišljati ni o čemu od ovde navedenog. Ponavljati mantre da su svi dobrodošli, da su svi prihvaćeni, da je sve dozvoljeno, da je različitost lepa i da našim seksualnim slobodama ne sme i ne treba biti granica – pa čak i da ćemo u nekom budućem utopijskom društvu svi biti oslobođene libidalne mašine. Lako je heteroseksualcima da ne razmišljaju o tome šta znači biti seksualna manjina, da ne razmišljaju o tome šta homofobija jeste, već da samo mašu zastavicama duginih boja i stavljaju profilne slike podrške. Ali borba protiv homofobije nije borba za seksualne slobode bez granica – otvaranje brisanog prostora u kome će jači uvek pobediti. Upravo suprotno: ona je pre svega borba za utvrđivanje granica naše seksualne orijentacije, jasno stavljanje do znanja da gej neće spavati sa ženom, a da lezbejka neće spavati sa muškarcem. Ove granice podižemo uprkos većinsko prihvaćenoj normi heteroseksualne orijenatcije i uprkos interesima vladajuće klase kojoj naša prava nisu po volji. Borba za njih je rovovska borba u kojoj su nam potrebni naučni argumenti i u kojoj nema mesta za lažne saveznike.
[1] U ovom smislu, pogledajte sledeće recentne studije: A. Ganna, „Large-scale GWAS…“, Science (2019); D. J. M. Crouch, i W. F. Bodmer, „Polygenic inheritance…“, PNAS (2020); W. H. James, i V. Grech, „Homosexual Sons…“, Archives of Sexual Behavior (2018); T. C. Ngun, i E. Vilain, „The biological basis of human sexual orientation…“, Epigenetic shaping of sociosexual interactions… (2014); A. F. Bogaert et al., „Male homosexuality…“ PNAS (2018). Zahvaljujem se N.V. za izvore i pomoć u ovom pasusu.
Lezbejska i gej solidarna mreža 