Tekst koji je pred vama, a koji potpisuju Nikola Tucakov i Daša Stevović, napisan je u leto 2020. godine, uoči formalnog nastanka Lezbejske i gej solidarne mreže. Tekst je napisan na prvom mestu kao argument socijalistima i socijalistkinjama, ali tada ipak nije objavljen, a LGSM je od osnivanja kroz svoj rad argumentovala ove pozicije. Ipak odlučujemo da ga objavimo sada, više od godinu dana nakon njegovog nastanka, budući da smatramo da, osim što dopunjuje i pojašnjava neke delove našeg Manifesta, ova argumentacija nigde drugde ne postoji na ovaj način objedinjena.
Ideja o tome da je borba za oslobođenje seksualnih manjina neodvojivi deo socijalističkog programa je čak i u Srbiji sve uvreženije među onima koji svoje stavove smeštaju u okvire socijalističkog, komunističkog ili levičarskog. Uprkos svom teorijskom utemeljenju i želji da se suprotstave različitim oblicima društvenog ugnjetavanja, brojne su organizacije prosto odlučile da na spisak onih za čiju se stvar bore dodaju skraćenicu LGBT(Q/I/A/+), ne zaustavljajući se da samu skraćenicu podvrgnu ozbiljnijoj političkoj analizi. Nije nikakva tajna da je ta skraćenica skovana u zemljama Zapada, kao i da su brojni levi i progresivni pokreti i partije upravo u njeno ime postigli određene uspehe u proteklih nekoliko decenija. Nije tajna ni to da, u Srbiji, lice borbe za prava seksualnih manjina nisu bile organski formirane zajednice sa masovnim organizacijama izgrađenim odozdo, već nevladine organizacije pre svega usmerene na odbranu ljudskih prava, tekovine pravne države i slične ideje iz kanona liberalizma. Danas, međutim, upravo u tim zemljama Zapada svedočimo krupnim podelama na linijama rasprave oko samih pojmova roda, pola, seksualnosti i tome šta oni znače za naše borbe, bile one za oslobođenje homoseksualaca, žena ili radništva. Nije, onda, iznenađujuće da su iste podele veoma brzo došle i do nas, da su neka od tih pitanja već na agendi domaćeg zakonodavstva, te da se njima moramo, kao socijalisti i socijalistkinje, baviti. I dok se o ovim podelama priča uglavnom na polju feminizma, u našem regionu se do osnivanja Lezbejske i gej solidarne mreže u septembru 2020. godine nije mogla naći nijedna organizacija koja kao svoj subjekt ima seksualne manjine, a koja bi jasno stala na stranu osoba koje vole isti pol i kritički osvrnula prema navodnom političkom savezništu s osobama koje to nisu. Za tu svrhu, ovim tekstom izlažemo argument za radikalno drugačiji pristup borbi protiv homofobije u Srbiji, zasnovan na prinicipima zajednice, solidarnosti i feminizma, i time pod jedinom skraćenicom koju priznajemo kao svoju: LGB.
Osnove naše borbe
Od svog početka, borba za oslobođenje lezbejki i gejeva temeljila se na jednoj činjenici – osnova po kojoj društvo tlači lezbejke i gejeve, odnosno seksualna orijentacija, urođena je biološki i nepromenljiva, te nije stvar pojedinačnog, ličnog izbora. Ovim je povučena paralela sa borbom žena i potlačenih rasa, na liniji toga da se i u ovim slučajevima radilo o grupama koje nisu bile u poziciji da biraju da li žele da pripadaju grupi koja je potlačena, već ih je društvo na osnovu nepromenljivih i rođenjem stečenih osobina, u te grupe kategorizovalo – nije čudo da su u brojnim slučajevima razvijani politički savezi svih ovih grupa radi zajedničkog političkog delovanja. Glavni zahtevi našeg pokreta, od starta, bili su upravo usmereni na to da se privlačnost ka istom polu prepozna kao prirodna varijanta ljudske seksualnosti, odnosno seksualna orijentacija (a ne bolest koja može da se leči) i da se uklone razne represivne mere protiv ljudi koji vole isti pol. Međutim, u poslednjih nekoliko godina, najglasniji i najvidljiviji delovi tzv. trans pokreta ustremili su da potpuno izbace pol iz definicije seksualnosti, stavljajući na njegovo mesto rod, ili čak ništa. Štaviše, ističe se da je odbijanje homoseksualaca, a naročito lezbejki, da stupaju u seksualne odnose sa pripadnicima suprotnog pola – vrsta diskriminacije ili „genitalnog fetišizma“, usled odbijanja da uvaže tzv. rodni identitet kao jedini objekat svoje seksualnosti. Iz ovoga je očigledno da isključiva privlačnost prema sopstvenom polu, bez obzira na kozmetičke procedure ili lične izjave, nije spojiva sa zahtevima današnjeg trans pokreta. Pomenuti argument o biološkoj nepromenljivosti time nestaje, budući da se subjektivni osećaj stavlja iznad biološke stvarnosti, te ništa ne sprečava da veze između muškaraca i žena sada postanu lezbejske odnosno gej veze, dok god oboje neguju isti „rodni identitet“. Bilo kakav pokušaj da se sopstvena seksualnost definiše isključivo preko pola biva označen kao „genitalni fetišizam“, „transfobija“ i uopšte pokazatelj tlačiteljskog ili u najboljem slučaju nedovoljno emancipovanog uma. Tako, na primer, borba za istopolna partnerstva ili brakove postaje nešto besmisleno, budući da jedna prosta identifikacija u drugi pol može taj problem da reši, time sasvim potirući zamisao da će slovo zakona ikada priznati zakonsku zajednicu dva muškarca ili dve žene. Problem društvene homofobije se tada takođe veoma brzo relativizuje, budući da su sada iskustva muško-ženskih parova u kojima postoje isti „rodni identiteti” tretiraju kao sasvim jednaka iskustvima istopolnih parova. Za lezbejke i gejeve, bilo kakav pokret koji insistira na razbijanju njihove biološke stvarnosti u korist povlađivanju subjektivnim osećanjima ne može ponuditi ništa na putu ka borbi protiv homofobije i obespravljenosti ljudi koji vole isti pol. Tu se, međutim, ne završava nevolja sa zloupotrebom roda.
Transrodnost i homofobija
Problem, dakle, nastaje kada vodeće LGBT organizacije kreću da menjaju definiciju homoseksualnosti iz “istopolne privlačnosti” u „isto-rodnu privlačnost”, računajući na konfuziju kategorija pola i roda, a pod premisom da svi ljudi imaju svoj lični i individualni „rodni identitet”. Sam koncept rodnog identiteta nastao je i u opštu upotrebu ušao preko eksperimenata koje je nad decom sprovodio psihijatar i „seksolog” Džon Mani. On je, naime, 1966. godine ubedio roditelje dvogodišnjeg dečaka, koji je usled greške u hirurškom zahvatu obrezivanja imao oštećene genitalije, da dečaka podvrgnu daljim operacijama „promene pola” i hormonske terapije, i odgajaju kao devojčicu. Mani je dalje nadzirao razvoj dečaka i njegovog brata blizanca u detinjstvu, primoravao ih na seksualne činove i to dokumentovao. Ovaj eksperiment se u slučaju oba dečaka završava samoubistvom nešto kasnije u životu. Ovaj slučaj bitan je jer je Mani odgovoran, sem za jezive (i u svakom smislu neetičke) eksperimente nad decom, za popularizaciju ideje „rodnog identiteta” kao individualnog doživljaja i nečeg što može odudarati ili direktno kontrirati biološkom polu osobe. Pola veka kasnije, pojam rodnog identiteta predstavlja kamen spoticanja upravo za grupu kojoj je priključen, odnosno homoseksualnim i biseksualnim osobama. Kategorija „rodnog identiteta”, do sada neutemeljena i nenaučna, iz današnje perspektive može delovati kao integralni deo pokreta od samog njegovog začetka, mada je zapravo mnogo novijeg datuma. Isprva je postojala borba za prava homoseksualnih osoba (homofilni pokret), koja se 50ih i 60ih godina formirala iz levice i bila vezana za druge radikalne pokrete tog vremena. Do 90ih godina, nastala je skraćenica LGB, da bi tokom 90ih ona postala LGBT (a od tada se nezvanično i proizvoljno menja dodavanjem novih i nasumičnih slova po potrebi). Subjekat borbe je, dakle, dodavanjem slova T proširen na grupu ljudi koja suštinski ne deli istu osnovu (istopolnu privlačnost) sa dotadašnjom. Zahtevi transseksualaca u startu bili su dosta drugačiji od današnjih i ticali su se zdravstvene zaštite i zabrane diskriminacije, (pri čemu su i sami bili homoseksualci). U skladu sa liberalnim politikama, a pod uticajem postmodernizma i kvir teorije koja naglo dobija na značaju krajem prošlog i početkom ovog veka, centralni subjekat LGBT borbe je redefinisan i zamagljen, kreće u smeru negiranja materijalne osnove pola i, posledično, istopolne privlačnosti. Čitava ideja kvir identiteta počiva na terminološkoj konfuziji i nedefinisanosti do te mere da danas svedočimo preotimanju LGBT pokreta od strane heteroseksualnih osoba. Pojašnjenja radi, definicija trans identiteta koju danas zastupa najveća LGBT organizacija u Ujedinjenom Kraljevstvu, Stounvol (eng. Stonewall UK), uključuje kišobran različitih pojmova, poput krosdresera i neutrois, kao i sličnih, materijalno neutemeljenih i potpuno besmislenih koncepata.
Problem sa kojim se danas suočavamo je, mada ironično, rastuća homofobija koju propagiraju same LGBT organizacije, odavno potonule u liberalizam i politike identiteta. Posledice već možemo videti u nekim zapadnim zemljama u kojima su zakoni počeli da brišu kategoriju pola i zamenili je kategorijom roda i principom samoidentifikacije, i gde je transovanje dece, po istraživanjima uglavnom mladih gejeva i lezbejki, institucionalizovana praksa na klinikama i njihovim GIDS (Gender Identity Development Service) programima. Implicitna homofobija trans ideologije i opasnost po (uglavnom mlade) gejeve i lezbejke manifestuje se dvojako: s jedne strane, stvara se pritisak i uslovljavanje na odnose sa osobama suprotnog pola, ukoliko se te osobe identifikuju kao trans, a pod pretnjom etikete transfobije ili „genitalnog fetišarenja” ili čak isključivanja iz sigurnih prostora i organizacija. Sa druge strane, istraživanja pokazuju drastično veći broj mladih lezbejki (a potom i gejeva) u procesu tranzicije, bilo odlukom homofobičnih roditelja ili pod pritiskom društva. Udruženja „detransitionera” (ljudi koji su započeli pa prekinuli proces tranzicije), neke feminističke i LGB organizacije kao i sve veći broj medicinskih stručnjaka ukazuju na to da je ova procedura ne samo opasna i ireverzibilna, već može da rezultira ozbiljnim zdravstvenim posledicama. U intervjuu sa tri mlade devojke koje su odlučile da prekinu tranziciju, jedna od njih naglašava da je medicinski ekspert koji je vodio njenu tranziciju istu podržao upravo pod argumentom da će postati “praktično heteroseksualna”. Doktori koji su nedavno napustili britansku kliniku Tavistock upravo iz razloga zabrinutosti nad ovim procedurama nad decom svedoče o tome da je opseg i intenzitet posledica hormonske terapije, blokatora puberteta i operacija polnih karakteristika i dalje neistražen i suštinski nepoznat. Istraživanja takođe pokazuju da ovaj proces tranzicije u velikoj većini slučajeva ni ne uspeva da reši probleme depresije i disforije usled kojih se ovi (mladi) ljudi najčešće i obraćaju klinikama za pomoć. Sve ovo je, uostalom, sudski potvrđeno u presudi koju je Kira Bel dobila protiv klinika fondacije Tavistok i Portman, Terapija konverzije za 21. vek ne razlikuje se preterano od dosadašnje: pritisci na homoseksualne osobe da pristanu na odnose sa suprotnim polom kao i medicinske, hormonske i hirurške intervencije koje su neistražene, nebezbedne i potencijalno nose celoživotne posledice. Upravo iz ovih razloga, 2019. godine nastaje organizacija LGB Alliance, koja kao svoju glavnu misiju navodi borbu za prava LGB osoba, brigu o interesima lezbejki u androcentričnom društvu kao i zaštitu dece i mladih od nenaučne doktrine rađanja u „pogrešnom telu” ili lečenja homoseksualnosti. Zakoni koji kriminalizuju terapiju konverzije u klasičnom smislu, takođe kriminalizuju i „terapiju konverzije rodnog identiteta” što u suštini znači da bi istim potezom stari oblici lečenja homoseksualnosti bili zabranjeni, ali novi podržani. Zabrana terapije konverzije rodnog identeta podrazumeva i zabranu relevantnih lica poput medicinskih stručnjaka da uopšte preispituju ideje pacijenata da su „rođeni u pogrešnom telu”, koje vode put blokatora puberteta, a kasnije i ozbiljnijih intervencija na telu.
O značajnoj kompatibilnosti široko dostupne i korišćene „rodne tranzicije” sa izuzetno slabim ili nepostojećim pravima za žene i homoseksualce svedoče primeri među zemljama Azije i Bliskog Istoka. Primera radi, u Iranu i Pakistanu, državama sa verski fundamentalističkim vladama i strogim ograničenjima za slobodu žena i zakonima po kojima su istopolni odnosi ne samo zabranjeni, već se u slučaju Irana kažnjavaju smrću, ne samo da su hirurške operacije „promene pola” regulisane zakonom, već je dostupna i mogućnost promene ličnih dokumenata da bi odražavali „novi pol” dotične osobe. U ovim zemljama, tranzicija zapravo postaje jedini način za lezbejke i gejeve da prežive, i to kroz podvrgavanje traumatičnim, štetnim i nepopravljivim procedurama i doživotno prisiljavanje na život u najkonzervativnijim okvirima za svoj „novi pol”. Ovde je želja za „ispravljanjem” homoseksualnosti najočiglednija, bez ikakvih pozivanja na navodnu brigu koju smo videli u zemljama Zapada.
Iz navedenog se jasno vidi i koliko sam koncept transrodnosti ima malo zajedničkog sa bilo kakvom borbom protiv patrijarhata. Umesto prevazilaženja i ukidanja roda, koji kao sistem hijerarhije, odnosno dominacije muškog pola nad ženskim nameće određen set uloga u odnosu na pol, predstavlja i temelj potlačenosti homoseksualnih osoba, ovde se zapravo radi o daljem osnaživanju tih uloga, kroz menjanje jednog seta ograničavajućih i veštačkih uloga za drugi i isticanje da je u pitanju nekakvo „oslobođenje”. Na tom tragu stižemo i do protivrečnosti između „LGBT” borbe i feminističke borbe do koje pojam transorodnosti dovodi, i to moguće prvi put u zajedničkoj istoriji ta dva pokreta.
Aktivizam u Srbiji – dokle smo stigli, kuda idemo?
Zahtevi borbe za prava homoseksualaca su danas, dakle, značajno drugačiji u odnosu na vreme svog formalnog nastanka, krenuli upravo u smeru na koji su nas upozoravali neki aktivisti i aktivistkinje gej-lezbejskog pokreta iz vremena prvih marševa, ranih 70ih godina prošlog veka. Kako su mizoginija i liberalizam još tada prepoznati kao najveća kočnica i prepreka pravoj i delotvornoj borbi za oslobođenje homosekusalaca, u današnjem LGBT aktivizmu i transaktivizmu možemo prepoznati savršenu sintezu ovih problema.
Sukob LGBT i feminističke borbe zaoštrava se usled jačanja ideologije rodnog identiteta, dakle upravo negiranja pola kao materijalne realnosti, a time i homoseksualnosti kao istopolne privlačnosti, i davanja legitimiteta i prednosti pojmu rodnog identiteta. Upravo usled agresivnog napada trans ideologije na suštinske principe feminizma i ženskog oslobođenja, kao i činjenice da su posledice ovog sukoba po žene i lezbejke već vidljive, nastala je Deklaracija o polno utemeljenim pravima žena. Kako je u patrijarhalnom društvu homofobija posledica rodnih uloga, koje su opet nastale kako bi održavale dominaciju jednog pola (muškaraca) nad drugim (ženama), homoseksualni pokret sebi jednostavno ne sme dozvoliti da se nađe na pogrešnoj strani ženskog oslobođenja i borbe protiv patrijarhata, jer u tom slučaju radi direktno na svoju štetu. Homofobija je posledica rodnih uloga budući da je zahtev za odnosima sa suprotnim polom radi reprodukcije primarni zahtev patrijarhalnog društva. Otud se homofobija i napadi na homoseksualne osobe nikada ne mogu posmatrati nezavisno i izolovano od strukturne mizoginije. Oslobođenje homoseksualaca, a posebno lezbejki, jednostavno je nemoguće bez ženskog oslobođenja i rušenja roda i rodnih uloga. Pokret za oslobođenje seksualnih manjina koji ne prepoznaje način na koji zavisi od borbe za žensko oslobođenje u opasnosti je da postane marioneta vladajuće ideologije i njihovih ispraznih politika reprezentacije, čemu upravo svedočimo danas.
Pored toga, uloga jedne prave industrije koja nastaje na polju hirurških zahvata „promene pola” i proizvodnje polnih hormona ne sme se ignorisati, naročito kada se tržište za nove medicinske proizvode i usluge temelji direktno na traumama, samopreziru i nesigurnosti LGB osoba i društvenoj homofobiji. Kod nas, sasvim je logično očekivati da će ovaj trend ići ruku pod ruku sa pokušajima potpune privatizacije zdravstva, ne bi li se profit maksimizovao, što nas ponovo upućuje na klasni karakter kako trans pokreta, tako i klasni karakter koji pokret za gej i lezbejsko oslobođenje mora imati da bi, kroz solidarnost i široke društvene pokrete, uspeo da ostvari svoje ciljeve.
Iako u Srbiji još uvek ne postoje čitave „rodne” klinike posvećene ovakvim terapijama i sam proces tranzicije je slabo vidljiv, a time i slabo kontrolisan, nema razumnog razloga da se veruje da će LGB ljudi u Srbiji biti izuzeti iz ovog trenda, naročito uzimajući u obzir stepen homofobije koji je u društvu prisutan. Time, međutim, samo nastaje osnova za razne vrste medicinskog turizma u potrazi za povoljnijim uslovima tranzicije. Da ovo nije samo apstraktni problem zapadnog društva koji je godinama udaljen od Srbije i Balkana pokazuje predlog Zakona o rodnom identitetu koji je u martu prethodne, 2019. godine Skupštini predala Liberalno-demokratska partija. Sam predlog zakona propušta da definiše ključne pojmove kojima se koristi, te govori o „licima čiji rodni identitet nije u skladu sa binarnom rodnom podelom uloga i licima sa rodnom disforijom”. Borba vodećih srpskih LGBT organizacija već godinama, ako ne i od samog starta, suštinski je identitetska i pro-režimska, u svakom smislu napustila principe solidarnosti i zajedničke borbe sa obespravljenim radništvom, studentima, nezaposlenima i drugim borbama koje se svakodnevno vode na ulicama, radnim mestima i institucijama, dok se odbor Prajda bavi prikupljanjem javnih i režimskih ličnosti koje bi došle na događaj (žurku, da budemo precizni) jednom godišnje.
Cela argumentacija u prilog odbacivanju ovog relativno novog napada na LGB i žensko oslobođenje bila bi, međutim, nedovršena, ako ne bismo ukazali na to odakle taj napad, u slučaju našeg društva, potiče. Nekritičko usvajanje transaktivističkih mantri od strane LGB ljudi u Srbiji ima tek je simptom šireg, fundamentalnijeg problema u načinu na koji se aktivizam za prava seksualnih manjina odvija u našoj zemlji – preko potpunog monopola projektno i fondovski finansiranih nevladinih organizacija. Kao što je na samom početku ovog teksta naznačeno, u Srbiji ne postoji duga istorija organski nastalog aktivizma, žarišnih tačaka za istoriju naše borbe, neformalnih solidarnih mreža za međusobnu pomoć i mobilizaciju, kulturnih centara u kojima bismo mogli otvoreno da stvaramo i razgovaramo – ukratko, nedostaje sve ono što je bilo ključno za nastanak zajednice u pravom smislu reči. U takvom stanju, sve i da su politički principi tih nevladinih organizacija najbolji mogući, one zbog same svoje strukture ostaju potpuno neadekvatne; one mogu uvek biti naterane da promene kurs (na primer, u smeru transaktivizma) kroz finansijske ucene donatora od kojih zavise, često ne mogu da izlaze iz okvira već zacrtanih projekata, ne nastaju uz bilo kakav izvorni legitimitet ljudi koje zastupaju i, što je najgore, time što postaju poslodavci stvaraju sebi materijalnu potrebu da nastave da postoje i da ne postižu mnogo, jer bi, u slučaju da postignu svoje proklamovane ciljeve, morale da se ukinu. Tako ne bismo morali da potrošimo nijedan od prethodnih šest pasusa o štetnosti i protivrečnosti stavova koje ove organizacije aktivno zastupaju da bismo ih proglasili potpuno nekorisnima za autentično oslobođenje LGB ljudi u Srbiji. Međutim, u trenutku kada bezmalo sve ove organizacije svojim sopstvenim trans aktivizmom aktivno idu na štetu žena i LGB ljudi, one to oslobođenje vrlo predano unazađuju.
Jasno je dakle da, kako ideologija rodnog identita, tako i političke snage koje je najsnažnije propagiraju, nemaju ništa da ponude za ljude potlačene na osnovu svoje seksualne orijentacije, niti za borbu protiv patrijarhata. Naprotiv, reč je o novom ideološkom napadu vladajućeg poretka na same pojmove koje koristimo da opišemo svoj položaj i na one najranjivije među nama, hraneći se njihovim traumama, pod maskom autentičnosti im nanoseći teške psihofizičke posledice i doživotnu zavisnost od preziranja tela u kome su rođeni i seksualne orijentacije koju ne mogu promeniti. Uz potpunu solidarnost sa feminističkim pokretom u borbi protiv patrijarhata, kao neizostavnom delu borbe protiv kapitalizma, želimo da svoju zajednicu gradimo na osnovu svoje seksualne orijentacije, a ne identiteta, svog materijalnog položaja, a ne ličnih osećanja, svog oslobođenja, a ne ustupcima pred starim neprijateljem u novom odelu.
Lezbejska i gej solidarna mreža 