Nakon izlaska Lezbejske i gej solidarne mreže na ovogodišnji Prajd, koji je za nas između ostalog obeležio i konflikt sa policijom pre nego što ćemo uopšte stići do gejta Prajda, ali i nakon interne diskusije kao i otvorenih LGB razgovora posvećenih upravo pitanju policijske represije i seksualnih manjina, ostaje potreba da se jasno izloži argument protiv pristajanja na iluziju bezbednosti koju jako policijsko prisustvo na Prajdu pruža. Takođe, valjalo bi razmotriti ulogu policije u društvu uopšte, kao i tvrdnju da je policija jedino što stoji između nas (kao homoseksualaca, žena ili bilo koje druge potlačene grupe) i brutalnog nasilja na ulicama.
Piše Daša Stevović
Osvrnimo se, za početak, na argument da policija ipak postoji kao neka sigurnosna barikada između pretnji desničarskih hordi i učesnika/ca samog Prajda. Podsetila bih, s tim u vezi, na nekoliko primera iz (relativno) skorije prošlosti. Kao najsvežiji primer, prisetimo se šta je tačno policija radila u julu prošle godine – nemilice lemala pendrecima, šutirala, ispaljivala gumene metke, zasipala suzavcem i zastrašivala čitavom silom konjice i specijalne antiterorističke jedinice. Represivni aparat države u punoj snazi izašao je na ulice Beograda da slomi protest koji je nastao na zahtevima ukidanja policijskog časa (kao političke, a ne epidemiološke mere) i zahtevao poboljšanje uslova za zdravstvene radnike i radnice.
Nešto bliskiji argument homoseksualcima bio bi i podsetnik na to šta se desilo na događaju koji je ostao poznat kao „krvavi Prajd”. Setićete se, sigurna sam, fotografija i video materijala sa Beograd Prajda 2001. godine – krvavih, prebijenih učesnica i učesnika, a ako se potrudite sigurna sam da ćete se setiti i šta je tada radila policija. Ništa.
Još jedan argument u prilog tome da policija na Prajdu nije samo beskorisna već ima moć i da ugrožava učesnike i učesnice Prajda je ličan i time ne preterano bitan, ali ga navodim svejedno jer se tiče prvog propisno organizovanog Prajda u Beogradu, 2014. godine. Kako sam sa ispita na gejt stigla sa zakašnjenjem od par minuta, policija me, navodeći kao razlog moju sopstvenu bezbednost (!), vraća nazad ka skupini sa desničarskim i fašističkim obeležjima koji su nesumnjivo upravo videli gde sam pokušala da uđem. Iz razloga moje bezbednosti.
Trebalo bi ovde dodati i to da upotreba prekomerne sile nije incident (bilo da se kasnije sankcioniše usled pritiska javnosti ili prođe nezapaženo) – znamo, na primer, da policija ne odgovara nikome kada prebija migrante ili kada, kako izveštava Združena akcija Krov nad glavom, slobodno na građanima koristi taktike poput tehnologija za automatsko prepoznavanje lica ili skrivanje sopstvenog identiteta (imena, prezimena i broja značke) i van zakona.
Jedino što odlučuje hoće li policija „braniti” Prajd ili mirno stajati i posmatrati dok nas neko tuče na ulici (ili nas tući i sama) jesu instrukcije državne vlasti. Naša bezbednost na Prajdu, ako ona zavisi od policije, zavisi od interesa vladajuće klase i političke elite. Njihovi interesi, takođe znamo, na „našoj” su strani samo ako se time dobija neki poen u evrointegracijama i u Briselu. Njihovi interesi, dakle, ne tiču se zaista naše bezbednosti, već uloge koju ona igra u očima međunarodne zajednice. A ako je moja bezbednost na Prajdu uslovljena time da sam džoker u rukavu vladajuće klase za pregovore čiji će ishod svakako raditi protiv mene, onda se ne osećam bezbedno.
Valjalo bi ovde pomenuti i to od koga nas policija to tačno „brani”, odnosno iz straha od koga tačno mi pristajemo na „zaštitu” policije. Desničarske grupacije koje napadaju (ili ne napadaju) učesnice i učesnike Prajda neretko su i same pod kontrolom države. Prajd se održava ili ne održava kada država kaže da bezbednosna procena to omogućava ali upravo je država ta koja određuje hoće li biti spoljne pretnje ili ne, odnosno hoće li njena produžena ruka u vidu fašističkih formacija tog dana izaći na ulice Beograda u punoj snazi ili će ipak ostati kod kuće.
Ne verujem da se ijedna žena oseća bezbedno u prisustvu policije. Ovih dana dosta se govori o otmici i ubistvu Sare Everard od strane britanskog policajca Vejna Kuzensa, slučaju koji je pokrenuo masovne proteste na ulicama Londona. Odgovor nekoliko feminističkih organizacija, inače vrednih poštovanja, kao i Laburističke partije i njenog predsednika Kira Starmera ovde je bio insistiranje na tome da policiji treba više žena, da policiju treba „senzitivisati” za rad sa ugroženim grupama, kao i osnivanje groteskne grupe „Laburista prijatelja policije”. Ideja koja stoji iza ovih promašenih inicijativa je da se u policiji prosto nalazi previše mizoginih i homofobnih individua, te da će iskorenjivanjem ovih stavova pojedinaca policija postati državno telo na strani potlačenih. Ali problem leži upravo u tome – sve već funkcioniše kako treba. Policija je već kakva treba da bude, policija već radi svoj posao. Zaštita interesa vladajuće klase, privatne svojine i krupnog kapitala jeste njihov posao.
Imajući u vidu sve rečeno, ne postoji nijedan realan razlog da kličemo kordonima policije koji iz godine u godinu okružuju Prajd. Zašto bismo uopšte želeli da protestujemo za svoja prava skriveni iza staklenog zvona policijskog kordona? Prvo, iluzija bezbednosti (koja na kraju krajeva i jeste samo to, iluzija) nije vredna toga da nas svi izvan tog kordona, uključujući i naše komšije, kolege i sugrađane, posmatraju kao obesnu skupinu koja zatvara grad jednom godišnje samo iz sopstvenog hira. Još bitnije, nakon 7 uredno održanih Parada u Beogradu, zaista moramo sebi postaviti pitanje – ako protestujemo na mestu gde su visoki predstavnici države rado viđeni gosti, a okružuje nas policija koja nam se inače smeje u lice kada prijavljujemo homofobično nasilje – protiv koga tačno mi protestujemo? Protiv čega se bunimo? Šta hoćemo?
Za početak, hoćemo Prajd koji nije državni i nije policijski. Hoćemo da Prajdovi ponovo budu marševi za oslobođenje homoseksualaca (a ne žurke ili „parade ponosa”) u tradiciji iz koje su potekli, od prvog takvog marša iz Njujorka 1970. godine. Marševi za oslobođenje homoseksualaca nastali su kao obeležavanje dana Stounvolske pobune, otpora policijskoj represiji i nasilju nad homoseksualcima. Današnja koalicija sa policijom i državom izdaje same temelje na kojima se naša borba za oslobođenje zasniva.
U skladu sa tim, hoćemo da ne marširamo pod policijskom „zaštitom” prvo jer znamo da nismo mi ti koje štite, a drugo jer nećemo da dozvolimo da vladajuća klasa koristi policijski kordon kao zid između „nas” i „ostalih” – dakle nas kao homoseksualaca radničke klase i ostatka, heteroseksualne većine radničke klase. Policija ovde služi da pomogne i osigura antagonizam između pripadnika iste eksploatisane radničke klase, ovde na liniji seksualne orijentacije. Potrebna nam je solidarnost radnika i radnica, kao i solidarnost sa radnicima i radnicama. Potrebna nam je promena koja će doći iz naroda, a ne ustupci vladajuće klase.
Lezbejska i gej solidarna mreža 