Gej i lezbejsko oslobođenje u Srbiji – kakvo nam organizovanje treba?

Piše Srđan Atanasovski

U 2020. godini gej i lezbejska manjina u Srbiji ulazi sa završetkom (prvog?) punog mandata jedne autovane lezbejke na mestu predsednice vlade i sa pet godina uzastopnog održavanja Parade ponosa bez većih incidenata u glavnom gradu. 

Istovremeno, na nivou borbe protiv homofobije rezultati su mizerni. U Beogradu će vas i dalje napasti na ulici ukoliko posumnjaju da ste gej, možete ostati bez krova na glavom ako rastete u homofobnoj porodici, a na poslu možete trpeti mobing koji može voditi do praga samoubistva – i preko. 

Uprkos sada već dugoj istoriji LGBT organizacija u Srbiji, problemi poput navedenih najčešće nisu u njihovom fokusu, ili se njima bave nesistemski, kao dodatak projektnim zadacima centriranim na unapređenje medijske reprezentacije „kvir osoba“. Da li je 2020 godina u kojoj ima smisla da se, kao levičari i levičarke, zapitamo kakvo nam organizovanje za gej i lezbejsko oslobođenje treba?

1. Radnčko, ne elitističko

Pođimo od samorazumljive činjenice: kao i ogromna većina građana i građanki Srbije, ogromna većina gejeva i lezbejki u Srbiji živi od svog rada. Drugim rečima, oni ne pripadaju vladajućoj klasi i moraju da svoju egzistenciju iz meseca u mesec osiguraju prodajući svoj rad. 

Svi problemi sa kojima se suočavaju radnici i radnice – pre svega pravo na dom i pravo na rad i dostojanstvenu platu – za gejeve i lezbejke su dodatno komplikovani jer se susreću sa homofobijom, od nasilja u porodici i straha da će ostati na ulici, preko ucena i uslovljavanja u traženju posla i na samom poslu. 

Od poslednje ekonomske krize 2007. godine, ekonomska dogma „trickle-down“ teorije, po kojoj će radnicima/ama biti bolje onda kada kapitalistima bude bolje, jer će novac da „curi“ iz njihovih novčanika u džepove radnika/ca, postala je predmet opšteg podsmeha – jasno je da se to ne dešava. Možda je vreme da se isto dogodi sa „trickle-down“ aktivizmom – idejom da će rad na medijskoj reprezentaciji gejeva i lezbejki nekako procuriti do običnih porodica i radničkih kolektiva. Primeri poput Ane Brnabić pokazuju ne samo da za vladajuću klasu ne važe ista pravila kao za obične ljude, već i da izuzetni primeri vidljive afirmacije pojedinih gejeva i lezbejki u društvu ne moraju da znače napredak za obične gejeve i lezbejke. Potrebni su drugačiji mehanizmi borbe koji će se sa homofobijom suočiti tamo gde je najjača i gde na najneposredniji način pogađa radničku klasu. Ne zaboravimo, recimo, da je jedna od najvećih pobeda za gej i lezbejsko oslobođenje u Britaniji bila je kada su britanski sindikati usvojili program borbe protiv homofobije – uprkos,  a ne pod blagoslovom britanske vladajuće klase. 

2. Feminističko, ne mizogino

Feminizam je borba za oslobođenje žena. Žene (i devojčice) čine više od polovine populacije i potlačene su na osnovu svog pola. 

Mržnja prema ženama – mizoginija – i mržnja prema gejevima i lezbejkama direktno su povezane. Društvo prezire gejeve jer ih vidi kao „neprave muškarce“, a lezbejke kao žene koje odbijaju da ispune svoju dužnost prema patrijarhatu, odnosno da služe muškarcima

Moramo uvek imati u vidu da patrijarhat ima daleko više interesa od eksploatacije žena nego od eksploatacije gejeva i lezbejki. Gejevi i lezbejke su u tom smislu laka meta, džak za udaranje, odnosno pokazna vežba na kojoj patrijarhat trenira strogoću u pokušaju da uvede disciplinu u poštovanje rodnih uloga.

Zato pokret za gej i lezbejsko oslobođenje ne samo što mora biti neodvojiv od borbe protiv mizoginije, on mora jahati na talasu ženskog oslobođenja – jer samo tako će naše pobede imati temelj u društvenim odnosima.

U praksi se neretko dešava upravo suprotno – od toga da lezbejke i biseksualke doživljavaju maltretiranje i istiskivanje u LBGT organizacijama, do toga da iste organizacije listom usvajaju programe koje se direktno kose sa oslobođenjem žena. 

Nasuprot ovome, pokret za gej i lezbejsko oslobođenje mora stajati solidarno sa feministkinjama u zahtevima kao što su ukidanje prostitucije, surogat materinstva i industrije pornografije, kao društvenih praksi koje žene unižavanju i drže ih u potlačenom položaju.

Konačno, pokret za gej i lezbejsko oslobođenje ne može da bude „sex-positive“, jer je to deo mehanizama kojima se žene primoravaju na služenje muškarcima u patrijarhatu. To što branimo naša prava na seksualnost, ne znači da je naše organizovanje centrirano na seks i seksualne prakse. Agenda normalizacije specifičnih seksualnih praksi i fetiša, od njihovog uvođenja u javnu sferu na događajima poput prajda, do toga da se predaju u školama kao deo seksualnog obrazovanja, nemaju mesta u gej i lezbejskom organizovanju koje stoji solidarno sa ženama i koje rešava probleme običnih gejeva i lezbejki. 

3. Manjinsko, ne identitetsko

Snaga manjinskog organizovanja leži u tome da kada postoji određeni deo populacije koji je na osnovu određene osobine diskriminisan, on iz toga može graditi snažan osećaj međusobne solidarnosti i zajedništva, uprkos svim drugim razlikama koje ih mogu deliti. 

Pogrešna je pretpostavka da ćemo biti jači ako nam se pridružuju ljudi koji misle da se „identifikuju“ sa nečim što je blisko ili srodno našoj manjini. Zato iz našeg akronima treba brisati slovo Q – takozvane kvir osobe koje su često strejt, a koje misle da su nam bliske jer su „posebne“, ili jer imaju specifične seksualne prakse. Treba brisati slovo I – interseks osobe, odnosno osobe sa poremećajima polnog razvoja, koje predstavljaju daleko manji segment populacije, imaju sasvim drugačije probleme i uporno insistiraju da im grupisanje sa gejevima i lezbejkama ne donosi ništa dobrog. Konačno, treba brisati slovo T – transrodne osobe koje se identifikuju sa ulogama i stereotipima suprotnog pola; transrodne osobe, po osnovu pola kao nepromenljive kategorije i seksualne orijentacije bazirane na polu, mogu biti gejevi i lezbejke – te stoga mogu da se organizuju sa nama – ali mnogi među njima to nisu (npr. takozvane „translezbejke“, odnosno strejt muškarci koji se identifikuju kao trans) i ne treba da budu deo našeg pokreta na osnovu toga kako se identifikuju. 

Mi ne možemo graditi zajednicu na osnovu identiteta zasnovanog na ličnom iskazu, mi smo manjina i na osnovu toga se moramo organizovati uprkos razlikama. Ovo naravno ne znači da ne treba da formiramo širok front podrške za gej i lezbejsko oslobođenje, ali ne po identitetskim linijama. Nama treba podrška radništva, žena, nacionalnih manjina i potlačenih rasa, a ne strejt muškaraca sa kinkom.  

4. Protiv terapija konverzije

Od kad postoji homofobija, postoje i razne „terapije konverzije“, odnosno društveni mehanizmi kojima se od homoseksualaca traži da budu strejt. Ovo može podrazumevati stvari od prave „terapije“, odnosno raznih kvazi-medicinskih procedura, preko religijskih radionica, do toga da se usled sveprisutne normativizacije heteroseksulanosti homoseksualnost svodi na neku mladalačku fazu. 

Borba protiv svih terapija konverzije je ono što je specifična odlika gej i lezbejskog organizovanja.

Zbog toga, gej i lezbejsko organizovanje danas mora se suočiti sa činjenicom da postoji nova vrsta terapije konverzije. Ona obuhvata, s jedne strane, transovanje mladih gejeva i lezbejki, a s druge strane zamenu kategorije pola kategorijom „roda“ koji je definisan ličnim iskazom. Mladim gejevima i lezbejkama koji su meta homofobije i koji ne mogu da ispune muške, odnosno ženske uloge koje im društvo nameće, predlaže se nemoguć put medicinske „promene pola“, koji podrazumeva trajne posledice po telo i zdravlje i to već u maloletnom uzrastu, sve to kako bi bili strejt. Preostalim  gejevima i lezbejkama se, pak, nameće stav da njihova seksualnost treba da bude usmerena ne samo prema muškarcima odnosno ženama, već i prema onim ženama koje se „identifikuju kao muškarci“, odnosno onim muškarcima koji se „identifikuju kao žene“ – drugim rečima, nameću im se heteroseksualni odnosi (takozvani boxer & cotton ceiling). 

Ma koliko na prvi pogled neke od ovih stvari delovale „progresivno“ i „napredno“, jasno je da je rezultat štetan po živote gejeva i lezbejki. 

5. Zasnovano na slobodi govora

Ako je ideja da se protiv homofobije borimo odozdo, menjajući svest većine, onda to ne možemo raditi tako što ćemo se služiti represivnim i sudskim aparatom vladajuće klase. Ne možemo se oslanjati na navodnu zabranu homofobije u javnom diskursu kao sredstvo za njeno iskorenjivanje. LGBT organizacije u Srbiji krenule su upravo ovim putem: tužakajući pojedince za homofobne ispade kod poverenice za zaštitu ravnopravnosti, pozivajući se na zakonske odredbe o govoru mržnje. Rezultat koji su postigli je sasvim kontraproduktivan: homofobi postaju žrtve, konzervativni intelektualni krugovi se konsoliduju u njihovoj odbrani, a homofobija na terenu cveta. 

Kao levičari i levičarke, moramo da znamo da se ograničavanje slobode govora sprovodi u jednom slučaju: kada se sloboda govora koristi kao izgovor za terensko fašističko organizovanje. Dakle, tu je „govor“ tek nevešta maska za jasne nasilne akcije koje se sprovode. Moramo se odvojiti od postmodernih teorija po kojima je svaki homofobni iskaz „bukvalno nasilje“ i suočiti se sa homofobijom u otvorenoj javnoj debati. Bez straha, jer istina je na našoj strani.

Vladajućoj klasi nije u interesu da mi trajno ostvarimo svoja prava – na kraju krajeva, uvek je dobro da se neko još više plaši da ne izgubi posao ili da ne ostane na ulici. Zbog toga je rešenje koja nam ona nudi kuloarsko i nedemokratsko, rešenje koje zaobilazi promenu svesti kod većine i borbu protiv homofobije odozdo. 

Za stvarnu pobedu, potrebna nam je podrška većine, a ne pakt sa vlastodršcima. Solidarnost radnika i radnica, a ne milostinja političara i kapitalista.