Razmatranje promene definicije reči lezbejka u kvir prostorima i efekta koji ta promena ostavlja na mlade lezbejke.
Tekst originalno objavljen na https://impolitelesbian.substack.com/p/moving-the-goalposts napisala ImpoliteLesbian, prevod: N.J.
Lezbejke: žene koje vole žene.
Kada sam se prvi put autovala kao lezbejka, sa oko 14 godina, nisam se pitala šta je žena. Imala sam veće probleme: istraživanje sopstvene seksualnosti u tinejdžerskom dobu je iscrpljujuće.
Autovala sam se svojoj najboljoj prijateljici koja je za nedelju dana postala moja devojka. Ubrzo smo jedna drugoj rekle „volim te“. Takve su tinejdžerske ljubavi. Moja grupa prijatelja u školi bila je uglavnom kvir. Opet, ja nisam postavljala pitanja o tome šta kvir znači ili koja je istoriji te reči, samo mi je delovao kao pojam koji obuhvata sve seksualnosti. Nismo razgovarali o rodu, razgovarali smo o domaćim zadacima iz engleskog i umetničkim projektima.
U ovom trenutku nisam bila autovana svojoj porodici. Kao što će mnoge žene koje ovo čitaju prepoznati, veoma je usamljeno shvatiti ko ste, a zatim sakriti taj deo sebe. Trebao mi je prostor u kojem bih ja mogla biti ja.
I tako sam, sa 14 godina, kao naivna i mlada gej osoba, više u ormaru nego van njega, napravila Twitter.
Lezbejke: žene i nebinarne osobe koje vole žene i nebinarne osobe.
Tviter mi je otkrio koncept nebinarnosti.
To je bila objektivna činjenica. Neki ljudi nisu ni muškarci ni žene. Neki ljudi su oba. Neki ljudi variraju između to dvoje. Neki ljudi se više poistovećuju sa zečićima ili pčelama nego sa muškim ili ženskim polom.
Ovo je nepromenljivo, urođeno, kao i moja seksualnost. Nije izbor.
A šta s ljudima koji se menjaju iz muškaraca u ženu i nazad iz dana u dan, ili iz sata u sat? Činjenica da im se menja rod bila je nepromenljiva i van njihove kontrole. Spadalo je pod okrilje trans identiteta, a niko ne bira da bude trans. Srećom, neko je osmislio narukvice u boji da naznači koje zamenice možete koristiti u kojoj situaciji. Roze = devojka. Plava = dečak.
Pridružila sam se “stan Twitteru” i naučila sam sleng. Nikada nisam napravila Tumblr nalog, ali sam bila u toku sa kulturnim fenomenima koji ga čine, pošto je Tumblr ušao u sve prostore mladih ljudi. Krugovi u kojima sam bila su delovali manje ekstremno od Tumblr objava koje sam videla, jer smo mi bili fokusirani na šipove (ships, skraćeno od relationships (veze); prim.prev.) i radnje (u serijama, filmovima i slično; prim.prev.) i kvirbejtovanje umesto na rodnu ideologiju. Kada bi neki prijatelj objavio svoje nove zamenice, mi bismo mu čestitali na hrabrosti, ali nas je više zanimalo da li su glavni glumci u emisiji koju smo voleli samo prijatelji ili ne.
Ako vam ništa iz prethodnog paragrafa nema smisla, nije do vas, do nas je. Razvili smo sopstvene načine govora kako bismo se uklopili. Činjenica da naši roditelji i nastavnici nisu mogli da prate naše razgovore bila je bonus. Stan tviter su u suštini fandomi, prostori u kojima se mnogi ljudi koji vole jednu stvar (u mom slučaju TV serije) okupe da kreiraju i dele sadržaj vezan za te serije. Šip je par koji čine dva lika koje biste voleli da vidite zajedno („šipujem ih“ = „mislim da bi trebalo da budu zajedno“), a kvirbejting je marketinška tehnika u kojoj serija, u cilju privlačenja mlađe gej publike, nagoveštava da je neki lik gej ali je taj lik u samoj seriji u stvari strejt.
Iako se u ovom trenutku nisam bavila ideologijom rodnog identiteta, ona je bila duboko ukorenjena u naš humor i način na koji smo govorili o sebi, kao i deo mog sve većeg razumevanja šta znači biti gej.
Rečeno mi je da reč lezbejka uključuje nebinarne identitete, ali mi je to imalo smisla; nebinarni ljudi koje sam poznavala bile su slatke, AFAB (assigned female at birth – označene kao žene po rođenju; prim.prev.) i nosile su šminku i lep nakit inspirisan pečurkama ili su imale blagi gotički stil oblačenja i insistirale da su svi vampiri kvir. Što se mene ticalo, one su bile kao i sve moje drugarice lezbejke, samo su koristile druge zamenice.
Rečeno mi je „budi ljubazna“ i bila sam.
Rečeno mi je „[stavi] zamenice u opis profila“ i ja sam ih stavila.
Rečeno mi je „lezbejke nisu samo žene“ i verovala sam im.
Lezbejke: ne-muškarci koji vole ne-muškarce.
Nemam pojma kada sam prvi put videla reč TERF (trans exclusionary radical feminist, trans-isključiva radikalna feministkinja; prim. prev.). To bi bilo kao da pokušavam da se setim kada sam prvi put videla reč rasizam ili feminizam. To je bilo samo nešto što smo razumeli u ovim društvenim krugovima, prenošeno kroz beskrajne objave i grupne razgovore i skrinšotove tumblr objava.
Terfovi su zatucane osobe. Terfovi mrze trans decu i žele im smrt. Trans deca koja imaju terf roditelje izvršavaju samoubistvo. Verovali smo, jer ko bi lagao o tome?
Bitan je samo prvi deo akronima. Trans-isključiva. Radikalni feminizam je laž, terfovi ne mogu biti feministkinje jer feministkinje se bore za sve žene, a transžene su žene.
Terfovi mrze nebinarne ljude. Mi ne.
Ljudi koji su nebinarni smatrali su da je izraz „žene i nebinarne osobe“ problematičan. Taj izraz nebinarnost pretvara u treći rod, u uprošćenu verziju žene, rekli su. Redefinisanje lezbejki u ne-muškarce koji vole ne-muškarce imalo je više smisla, bilo je inkluzivnije.
Kada sam bila mlada, mama mi je govorila: „Ono čime se mi u ovoj kući bavimo je feminizam, a ne “girl power” (girl power – popularni slogan liberanih feministkinja koji se odnosi na individualni stav nezavisnosti i samopouzdanja mladih devojaka)”. Mislim da je ovo, osnovno razumevanje razlike između tih pojmova i ograničene ideje o tome kako bi feminizam trebalo da izgleda, ono što je počelo da me izvlači.
Ne kažem da nema feminizma u LGBT krugovima jer ga apsolutno ima, ali ono što smo praktikovali, ono što smo govorili sebi i jedni drugima da je feminizam, bilo je “girl power”. Objavljivanje selfija sa novim feminističkim heštegom svake nedelje nije feminizam. To sam čak i tada znala.
Ako postoji jedna vrednost koju držim iznad svih drugih u debati, to je sledeća: ne mogu protivrečiti nečemu što ne razumem.
Verovala sam u to što su me naučili. Terfovi nisu prave feministkinje. Lezbejke nisu samo žene. Transžena je bacila prvu ciglu na Stounvolu.
Ali ako sam želela da protivrečim terfovima i da branim sopstvene vrednosti, morala sam da ih razumem. Tako sam počela da čitam o radikalnom feminizmu.
Lezbejke: ?????
Ja nisam akademkinja. Kada sam počela da se informišem o radikalnom feminizmu, imala sam 16 godina. Bila sam dete i nisam bila baš pametna – ni tada, a ni sada.
Nisam čitala Ketlin Stok ili Helen Džojs. Njihovi glasovi nisu dopirali do naših društvenih krugova, čak ni da im se protivreči, pravi feminizam poput njihovog nije nas ni doticao. Čak i da sam uspela da pronađem autorke i novinarke koji iznose ove argumente (iste žene koje sada pratim), ne bih mogla da pratim nijansirane razgovore koje su one vodile, obraćajući se različitim generacijama i oblicima feminizma. Znam to jer sa teškoćom pratim ove razgovore sada u 21. godini.
Sa 16 godina, ono što sam pronašla su blogovi i priče roditelja koji su označeni kao terfovi, kao i njihove dece koja su prolazila kroz detranziciju (proces kojim osoba koja je prosla kroz tranziciju – hormonsku terapiju, operaciju prenamene pola i slično – pokušava da poništi efekte tranzicije; prim.prev.).
Govorila sam svojim prijateljima na Tviteru: „Trebalo bi da pročitate propagandu sa druge strane da biste je razumeli; ako nećete ništa da pročitate sa druge strane, to je zato što se plašite da biste se mogli predomisliti. Plašite se da niste u pravu.”
Sada razumem taj strah, jer sam otkrila da sam ja ta koja je pogrešila. I koštalo me je mojih prijatelja i mojih suštinskih uverenja o svetu i ljudima, o sebi i svojoj seksualnosti.
“Terf” roditelji nisu bili puni mržnje.
Ono što je prvo probudilo sumnju u meni bio je blog Lili Mejnard o iskustvima njene ćerke koja se identifikovala kao trans.
Njena ćerka Džesi je istih godina kao i ja, bila je u istim krugovima i takođe je lezbejka. Podsetila me je na mnoge moje prijatelje i naše kasnonoćne grupne četove, uznemirene zbog svojih transfobičnih roditelja punih mržnje koji ih jednostavno nisu razumeli. I ja sam se tako osećala, i razumela sam to.
Ono što me je prodrmalo jeste to što blog piše Lili, pa sam prvi put ovo videla iz perspektive roditelja. Ona nije bila puna mržnje, i pokušavala je da razume svoju ćerku. Bilo je jasno, čak i meni, da sve što je Lili rekla Džesi, rekla joj je iz ljubavi.
A onda sam pročitala komentare ljudi na mojoj strani ove rasprave.
„Kako spavaš noću, ti zatucana, surova, destruktivna osobo?!”
Velika prekretnica za mene je došla od nečeg tako malog, osećam se glupo kada to spomenem, ali mi je bilo važno.
Bila sam obožavateljka serije One Day At A Time. Još više kada se Elena, jedan od likova, bistra, duhovita mlada žena, autovala kao gej. Njena majka i baka morale su da nauče da uravnoteže svoju veru i predrasude sa ljubavlju prema Eleni. Ovo je neobično dobra reprezentacija jer ne demonizuje Eleninu majku zato što joj je trebalo vreme da se prilagodi, već se saoseća sa njom, dok se usredsređuje na ljubav i vezu između majke i deteta.
U sledećoj sezoni, Elena počinje da izlazi sa Sid. Sid je nebinarna osoba, koristi oni/njih zamenice i potpuno je kao nebinarni ljudi u mojim grupama prijatelja koje sam gore opisala. Lepa, AFAB i izgleda ženstveno.
Po prvi put me je stvarno pogodilo to što se od nas očekivalo da prihvatimo da Sid nije devojka, a da to nije uticalo na to što izlazi sa gej ženom. I nisam mogla ovo da pomirim u svojoj glavi.
Nažalost, moj stari Tviter nalog je suspendovan zbog kršenja autorskih prava, zbog video snimaka sa muzikom zaštićenom autorskim pravima u pozadini, tako da ne mogu da pronađem tačan tekst svog tvita, ali koliko se sećam rekla sam ovo: „Elena se autovala kao lezbejka. Da je osoba sa kojom se zabavlja AMAB (assigned male at birth – označen kao muškarac po rođenju; prim.prev.), izgleda kao muško i ima stereotipno muško ime, da li bi vam bilo neprijatno?”
U privatnim porukama dve lezbejke su rekle da.
U javnim odgovorima, dve kvir žene su rekle ne.
Obe lezbejke koje su rekle da bi im bilo neprijatno rekle su mi da se osećaju krivim jer misle to što misle. I ja sam se osećala krivom što sam to mislila. Zabranjena misao.
Moj nalog i tvitovi su izgubljeni zbog suspenzije, ali odgovori na moje tvitove su i dalje tu. Evo jednog od kvir žene koju sam poznavala i koju sam veoma poštovala:
„Ako ti se neko sviđa, ali se osećaš toliko ugroženo zbog toga što je njihov rod fluidan da ne možeš da budeš sa njim jer te to nekako napada kao lezbejku, mislim da možda postoji neka transmizoginija koju treba da prevaziđeš“ „Na kraju ćeš shvatili da su rod i etikete mnogo složeniji od onoga što nam društvo daje.”
U to vreme sam se pokajala. Izvinila sam se što sam postavila neosetljivo pitanje i zahvalila sam joj se što me je edukovala.
Imala sam 19 godina.
Bila sam devetnaestogodišnja lezbejka, koja je u suštini pitala da li je u redu ako nekoga ne privlače muškarci. Muškarci koji su se identifikovali kao da nisu muškarci. I rečeno mi je ne.
I izvinila sam se što sam pitala.
Lezbejke: homoseksualne žene.
Žene: odrasle osobe ženskog pola.
Tokom poslednjih nekoliko godina, golovi su se ponovo pomerili. U kvir prostorima, debata više nije o tome da li transžene mogu biti lezbejke, ili da li nebinarni ljudi mogu biti lezbejke, već se sada radi o tome da li muškarci mogu.
„Muškarci ne mogu biti lezbejke“ je očigledno dogwhistle (kodirani, sugestivni jezik kojim se prikrivaju stvarne namere; prim.prev.).
[primeri tviter objava u kojima zastupnici kvir ideologije argumentuju da muškarci mogu biti lezbejke zato što: 1. “kvir teorija je dublja od onoga sa čime su oni koji tome protivreče upoznati”, 2. “nebinarnost je beskonačna i uključuje ljude koji su ponekad muškarci ali su uvek lezbejke, a istovremeno se moraju ispoštovati i transžene koje još uvek ne znaju da su transžene”, i 3.”zašto bi nekome uopšte trebao izraz koji isključuje muškarce?!”]
Kada ovo spomenem u radikalnofeminističkim grupama, starije lezbejke mi se smeju, jer deluje tako bizarno, toliko udaljeno od onoga što reči zapravo znače, da deluje kao parodija. Ali ako imate 14 godina i rečeno vam je da je isključivanje muškaraca iz vaše seksualnosti mržnja, verujte mi da to nije smešno.
Planirala sam da napišem više o tome kako sam na kraju došla dotle da sebe vidim kao radikalnu feministkinju, a možda i hoću u nekom trenutku, ali ovo je već duže nego što sam nameravala da bude i iskreno, mislim da je danas dovoljno samo da razumem sebe kao lezbejku. Dovoljno mi je što razumem kako su moje granice iznova i iznova pomerane, kao i stid koji je izazivala činjenica da uopšte imam granice.
Ja sam lezbejka.
Isključivo volim žene.
Dozvoljeno mi je ovo da kažem.
To nije bukvalno nasilje. To nije opresivno. Nije mržnja ili predrasuda.
Moja seksualnost nije „kompleksnija od onoga što nam društvo daje“ i nije ugrožena rodnim izrazom. Ja samo volim žene. To je prosto tako.
Ove nedelje sam rekla kolegi u kojeg imam poverenja da se osećam kao da su me lagali. Znam da nije lično, da nisam lično ja bila meta. Identifikovala sam se u ove grupe. Izabrala sam ovo. Ali nemam taj osećaj. Ono što mi je rečeno nije istina.
„Objektivna činjenica“ koju su me naučili bila je laž.
Evo istine:
Dozvoljeno mi je da definišem svoj pol: ja sam odrasla osoba ženskog pola.
Dozvoljeno mi je da definišem svoju seksualnost: ja isključivo volim žene.
Lezbejska i gej solidarna mreža 