Piše: Daša Stevović
Regionalni aktivistički deo interneta poslednjih 10 dana neumorno se bavi izborom nove direktorke Centra za ženske studije u Zagrebu, Dorotee Šušak. Novoizabrana direktorka je, od samog trenutka postavljanja na to mesto, tema brojnih saopštenja, optužbi, kilometarskih komentara, rekla-kazala prenošenja, seksističkog iživljavanja i poziva na povlačenje sa funkcije. Kako je jasno da ovakvi događaji inače ne izazivaju ni desetinu ove pažnje, ali i prateći “TRA-TERF” debatu (u nedostatku bolje reči) u domaćem kontekstu veoma plastično prenetu sa zapadne feminističke i leve scene, postaje očigledno da sve ovo zapravo i nema preterane veze sa samom Doroteom Šušak, a sa Centrom za ženske studije tek donekle. Kako je debata o, da svedemo ovaj kompleksni sukob na njegov suštinski problem, definiciji žene kao odrasle osobe ženskog pola, već par godina u domaćim aktivističkim i akademskim krugovima nezvanična, neformalna i zavijena (ali ne i bezopasna), bilo je pitanje vremena kada će se prelomiti preko leđa jedne osobe. Tačnije, bilo je samo pitanje čija će to leđa biti. Ono što želim odmah da naglasim jeste da se ovaj tekst ne bavi niti Doroteom, niti Centrom za ženske studije, već nastoji da odgovori kritikama koje su njima upućene iz same LGB zajednice, odnosno njenih predstavnika. Međutim, kako bih to uradila, prvo moram da izložim slučaj.
Pa, hajde pre svega da napravimo kratak hronološki pregled događaja:
- Dorotea Šušak je izabrana za novu direktorku Centra za ženske studije u Zagrebu
- Diskreditacija (osobe, ne stavova) kreće preko FB statusa na kom je nakačeno nekoliko skrinšotova njenih starih objava na sopstvenom nalogu, i par komentara. Optužnica sadrži tri tačke:
- Optužena je, na svojim privatnim društvenim mrežama, podelila citat spisateljice Dž. K. Rouling u kom se, u suštini, tvrdi da su “osobe sa menstruacijom” – žene.
- Optužena je, u komentaru na društvenim mrežama, izrazila stav da je materijalizam fundament leve misli, da pol postoji, te da je pol materijalna binarna kategorija.
- Optužena je, na svojim privatnim društvenim mrežama, negativno prokomentarisala izjavu Džudit Batler (dežurnog klovna akademske kvazi-feminističke misli, prim.aut.)
Svi ćemo se, svakako, složiti da su ove tri tačke sasvim dovoljne da se optužena stavi na stub srama i u centar mnogih saopštenja, a Džudit Batler zaštiti od ovog brutalnog napada. No, moj cinizam na stranu. Šta se dalje dešava?
- Feministički kolektiv Faktiv piše saopštenje u kom navodi da se Centar za ženske studije u Zagrebu izborom nove direktorke deklarisao kao transfobična organizacija. Odatle nastaje šum brojnih drugih reakcija, odzvanjanja i reiteracija ove optužbe iako ona u saopštenju Faktiva jednostavno nigde nije niti obrazložena, niti dokazana. Naime, na koji način je tvrdnja da su “osobe koje imaju menstruaciju” žene – transfobična? Da li je činjenica da je materijalistička analiza osnova marksističke misli – transfobična? Jer, ako je odgovor na ova dva pitanja “da”, onda se transaktivizam deklarisao kao struja usmerena protiv feminizma i marksizma. Ako ne, nastavljamo da čekamo obrazloženje. Na koji način jasna definicija žene kao odrasle osobe ženskog pola, činjenica da su žene ugnjetene na osnovu materijalne realnosti svog pola (a ne nekakve ideje “ženstvenosti”), i naučna, dokazana i do sada neoborena činjenica da je pol binarna, nepromenljiva kategorija – ugrožavaju prava trans osoba? Koja prava su, i na koji način, ugrožena? Ovo su pitanja o kojima očigledno jeste potrebno razgovarati, ali saopštenja usmerena protiv Centra za ženske studije ne bave se odgovorima na navedena pitanja, niti osporavanjem tvrdnji i argumenata koje je Dorotea Šušak iznela na svojim društvenim mrežama, već isključivo difamacijom, usmerenom na nju lično.
- Nakon Faktiva, (podjednako neutemeljena i senzacionalistička) saopštenja objavljuju i Zagreb Pride, Trans Aid, udruga LORI. Sa druge strane, radikalno-feministička grupa Femrevolt prva upućuje poruku podrške Centru za ženske studije, skrećući pažnju na činjenicu da je upravo rodno-kritična pozicija ta koja na mestima “zvaničnog feminizma” nije dobrodošla, te da denunciranje feministkinja kao “TERF” vodi daljem verbalnom i seksističkom nasilju – što se, i u ovom slučaju, pokazuje kao tačno. Centar za ženske studije potom objavljuje izjavu, poziva na “izgradnju jezika međusobnog uvažavanja, a ne difamacija i progona”. Pismo podrške Centru za ženske studije potpisuju brojne regionalne i inostrane organizacije, grupe i individue – uključujući i LGSM. Centar za građansku hrabrost objavljuje status podrške. Rasprave se vode u komentarima svih saopštenja, na svim društvenim mrežama.
E, sada kada je iznet kratak pregled optužbi, redosleda saopštenja i ako smo ovaj haos ikako uspeli da raspletemo, želim da se fokusiram na jedno konkretno saopštenje – saopštenje koje smatram najneiskrenijim i najopasnijim – ono koje dolazi od kolektiva Zagreb Pride-a:
“Mi, pederi i lezbijke smo na svojim tijelima u prošlosti vrlo dobro osjetili posljedice politizacije biološkog esencijalizma koji nas je gurao u prisilnu heteroseksualnost, pothranjivao nehumane progone i davao pseudoznanstveni legitimitet jednom od najokrutnijih mehanizama lezbofobije i homofobije – konverzijskoj terapiji.”
Mi, pederi i lezbejke, smo na svojim telima u prošlosti osetili homofobiju protiv koje smo se oduvek borili ne negirajući materijalnu realnost, ne negirajući pol, već naprotiv, utemeljujući svoju borbu na činjenici istopolne orijentacije. Do sada bi trebalo da nam bude jasno da promena definicije pola nužno vodi i redefinisanju istopolne privlačnosti, našeg centralnog subjekta. Osnovna pretpostavka naše borbe oduvek je bila činjenica da nas, kao lezbejke, gejeve i biseksualke/ce, privlače osobe istog pola. Terapija konverzije, svakako najbrutalniji vid nasilja nad homoseksualcima, istorijski je dobijala legitimitet ne od feminističke kritike, već kao oblik muškog nasilja i društva koje se na njemu temelji. Homofobija je, kao takva, suštinski neodvojiva od potlačenosti žena i mehanizama koje društvo stvara radi kontrole reprodukcije. Otud je jasna istorijska bliskost pokreta za oslobođenje žena i pokreta za oslobođenje homoseksualaca. Međutim, onog trenutka kada LGBT pokret počne da zastupa tezu da je feminizam na bilo koji način analogna pojava terapiji konverzije, kao što Zagreb Pride implicira u svom saopštenju, evidentno je ne samo da je došlo do raskola između ova dva pokreta, već i da se LGBT pokret nedvosmisleno postavlja kao antifeministički i antiženski. Ono što je, ipak, važno staviti do znanja jeste da:
- Ne dele svi LGB ljudi stavove koje zastupa mainstream deo pokreta, u kom je muška prevlast istorijska konstanta.
- Lezbejke i gejevi neće dozvoliti da se primeri mučenja i zlostavljanja iz istorije danas koriste kao jeftini džoker u rukavu antifeminističkih politika.
- Ne možemo zamisliti borbu protiv homofobije bez borbe protiv mizoginije. Dok god ignorišemo ovu činjenicu, LGBT pokret ostaje slep na uzroke sopstvene potlačenosti.
“Mukotrpno osvajani feministički prostori, emancipacijski vokabular i teorijski aparat što su se desetljećima razvijali u feminističkoj rodnoj i kvir teoriji danas se zamjenjuju opasnim fundamentalističkim i cis-suprematističkim tezama koje se kale na društvenim mrežama, a danak uzimaju u javnom uznemiravanju, ponižavanju i uličnom nasilju nad trans ljudima.“
Kao prvo, ulično nasilje nad trans ljudima je muško nasilje. Nasilnici nad trans osobama (muškarci) ne provode dane čitajući feminističku literaturu ili feministkinje na društvenim mrežama, niti pohađaju kurseve Centra za ženske studije. Činjenica da se borba protiv transfobije vodi isključivo protiv feministkinja, uključujući tu i lezbejke, koje su se s pravom pobunile protiv redefinisanja pojma žene pokazuje koliko je ova rečenica, pa i celo saopštenje, u najmanju ruku neiskrena. Drugo, feministička teorija i LGB borba ne samo da ne moraju da usvoje kvir teoriju već naprotiv, moraju da shvate na koji način ona radi protiv nas samih. Kvir teorija je sve samo ne revolucionarna teorija oslobođenja, i vreme je da je ostavimo iza sebe.
Najzad, ukoliko je mainstream LGBT pokreta “raskinuo” sa feminizmom, fer je to jednostavno priznati. Uostalom, sasvim nam je jasno da Zagreb Pride, kao i Beograd Pride – a, budimo iskreni, i čitav pokret na svetskom nivou – vode muškarci, dok lezbejke i biseksualke najčešće služe kao ukrasna kvota. Skrivanje iza nedefinisanih pojmova poput “biološkog esencijalizma” ili “cis-suprematizma” pokazuje nam samo da je pokret napustio sopstvena načela. Na kraju, želim da istaknem još jednom: lezbejke, gejevi i biseksualke/ci neće sedeti ćutke dok se naša istorija danas zloupotrebljava u cilju antifeminističke demagogije.
Lezbejska i gej solidarna mreža 