10. juna 2020. godine, Dž. K. Rouling je na svom blogu jkrowling.com objavila esej pod naslovom „Dž. K. Rouling piše o razlozima za progovaranje o temama pola i roda“ kao odgovor na višemesečnu internet hajku i optužbe za transfobiju. Ovaj esej je nedavno bio nominovan od strane BBC-a za Russell-ovu nagradu za najbolje napisan tekst: „U blogu o debati o transrodnosti, ona je uvredila mnoge ljude. Uvreda je cena slobodnog govora. Oni koji su se osećali uvređenim su se osećali kao da ona preispituje njihov identitet i čak napada njihova ljudska prava, što oni tvrde da je oblik diskriminacije ili govora mržnje. Ne zauzimam apsolutno nikakav stav po pitanjima koja ona pokreće. Zauzimam stav po pitanju zlostavljanja i trolovanja, a Rouling je imala neslavnu čast da bude prva po količini pretrpljenog online nasilja. Količina mržnje s kojim se suočila pre pisanja ovog bloga čini njegovo pisanje hrabrim, a to nije bilo ništa u poređenju sa onim što je usledilo nakon njegovog objavljivanja. Svi bi trebalo da podržimo hrabrost pisaca – čak i onih sa kojima se ne slažemo. A njen esej sadržao je trenutke istinske lepote i prodorne iskrenosti, poput onog kada je otkrila da je preživela nasilje u porodici i seksualni napad.“
Prenosimo ovaj esej u celosti. Prevod N.J.
Iz razloga koji će ubrzo postati jasni, ovaj esej nije lako napisati, ali znam da je vreme da se izjasnim po ovom pitanju koje je obavijeno vrlo nezdravom atmosferom. Ovo pišem bez ikakve želje da toj nezdravoj atmosferi doprinesem.
Za one koji ne znaju: prošlog decembra (2019) sam na tviteru objavila svoju podršku Maji Forstater, poreskoj specijalistkinji koja je izgubila posao zbog tvitova koji su označeni kao „transfobični“. Ona je svoj slučaj iznela pred sud za zapošljavanje, tražeći od sudije da odluči da li je filozofsko uverenje da je pol određen biologijom zaštićeno zakonom. Sudija Tajler presudio je da nije.
Moje interesovanje za trans pitanja počelo je skoro dve godine pre Majinog slučaja, i za to vreme sam pomno pratila raspravu oko koncepta rodnog identiteta. Upoznala sam trans ljude, čitala sam razne knjige, blogove i članke trans osoba, stručnjaka za rod, interseks ljudi, psihologa, stručnjaka za zaštitu ugroženih, socijalnih radnika i lekara; pratila sam diskurs na internetu i u tradicionalnim medijima. Na jednom nivou, moje interesovanje za ovo pitanje je profesionalno, jer pišem kriminalistički serijal smešten u današnje vreme, a moja izmišljena detektivka je u godinama u kojima je ove teme ne samo interesuju, već i utiču na nju. Sa druge strane, moje interesovanje je i izrazito lično, što ću sada objasniti.
Sve vreme, dok sam istraživala i učila, moj tviter je vrveo od optužbi i pretnji trans aktivista. Ovo je pokrenuo jedan „lajk“. Kada sam počela da se interesujem za rodni identitet i pitanje transrodnosti, počela sam da čuvam komentare koji su me zainteresovali, kao način da se podsetim šta bih kasnije želela da istražim. Jednom prilikom sam odsutno „lajkovala“ nešto umesto da snimim ekran. Taj jedan „lajk“ uzet je kao dokaz „zabranjenog mišljenja“ i tako je započelo konstantno maltretiranje.
Nekoliko meseci kasnije, na svoj zločin slučajnog „lajkovanja“ dodala sam i zločin praćenja Magdalen Berns na tviteru. Magdalen je bila izuzetno hrabra mlada feministkinja i lezbejka koja je tada umirala od agresivnog tumora na mozgu. Pratila sam je jer sam želela da je direktno kontaktiram, što sam i uspela. Međutim, kako je Magdalen bila velika pobornica važnosti biološkog pola i nije verovala da lezbejke treba nazivati zatucanim zbog toga što ne stupaju u veze sa transženama koje imaju penis, tačke su spojene u glavama tviter transaktivista i zlostavljanje na društvenim mrežama se pogoršalo.
Sve ovo spominjem samo da bih objasnila da sam savršeno dobro znala šta će se dogoditi kada pružim podršku Maji. Do tada sam sigurno bila na svom četvrtom ili petom „otkazivanju“ (cancelling). Očekivala sam pretnje nasiljem, očekivala sam i da će mi ljudi govoriti kako bukvalno ubijam trans ljude svojom mržnjom, da me nazivaju kučkom i kurvom i, naravno, da pozivaju na spaljivanje mojih knjiga – a jedan agresivniji čovek mi je rekao da ih je kompostirao.
Ono što nisam očekivala nakon svog „otkazivanja“ bila je lavina imejlova i pisama koja se obrušila na mene, od kojih je velika većina bila pozitivna, puna zahvalnosti i podrške. Ova pisma su došla od ljubaznih, empatičnih i inteligentnih ljudi, od kojih neki rade u poljima koja se bave rodnom disforijom i trans ljudima, i koji su svi duboko zabrinuti načinom na koji ovaj društveno-politički koncept utiče na politiku, medicinsku praksu i zaštitu ugroženih ljudi. Zabrinuti su zbog opasnosti koje on može predstavljati za mlade ljude i homoseksualce, kao i zbog erozije ženskih prava i prava devojčica. I iznad svega, zabrinuti su zbog klime straha koja nikome – a najmanje mladim trans ljudima – ne čini dobro.
Nekoliko meseci i pre i posle iskazivanja podrške Maji nisam bila na tviteru, jer sam znala da nije dobro po moje mentalno zdravlje. Vratila sam se samo zato što sam želela da podelim besplatnu knjigu za decu tokom pandemije. Istog trenutka, aktivisti, koji očigledno veruju da su dobri, saosećajni i napredni ljudi, nagrnuli su na moj profil dajući sebi za pravo da kontrolišu šta govorim, da me optuže za mržnju, da me nazivaju mizoginim terminima, a pre svega – što će znati svaka žena uključena u ovu debatu – TERF.
Ako niste već znali – a zašto biste? – „TERF“ je skraćenica koju su skovali transaktivisti i znači Trans-Isključiva Radikalna Feministkinja (Trans Exclusionary Radical Feminist). U praksi se ogroman i raznolik presek žena trenutno naziva TERF-icama, a velika većina nikada nisu bile radikalne feministkinje. Primeri takozvanih TERF-ica kreću se od majke homoseksualnog deteta koja se plašila da njeno dete želi da prođe kroz tranziciju kako bi izbeglo homofobično maltretiranje, do prethodno potpuno nefeminističke starije dame koja se zaklela da više nikada neće posetiti Marks&Spencer jer dozvoljavaju bilo kom muškarcu koji kaže da se identifikuje kao žena da uđe u ženske kabine za presvlačenje. Ironično, radikalne feministkinje nisu čak ni trans-isključive – one uključuju trans muškarce u svoj feminizam, jer su rođene žene.
Ali optužbe za TERF-ovanje bile su dovoljne da zastraše mnoge ljude, institucije i organizacije kojima sam se nekad divila, a koji ustupaju pred ovakvim taktikama. ‘Nazvaće nas transfobičnim!’ ‘Reći će da mrzim trans ljude!’ Šta još, reći će da imate buve? Govoreći kao biološka žena, mnogo ljudi na položajima moći zaista treba da skupi muda (što je nesumnjivo bukvalno moguće, ako je verovati ljudima koji tvrde da ribe klovnovi dokazuju da ljudi nisu dimorfna vrsta).
Pa zašto to radim? Zašto govoriti? Zašto ne bih tiho istraživala i držala glavu dole?
Pa, imam pet razloga za zabrinutost zbog novog transaktivizma i odlučila sam da moram da progovorim.
Prvo, imam dobrotvorni fond koji se fokusira na ublažavanje društvene deprivacije u Škotskoj, sa posebnim naglaskom na žene i decu. Između ostalog, moj fond podržava projekte za zatvorenice i za žene koje su preživele porodično i seksualno zlostavljanje. Takođe finansiram medicinska istraživanja multiple skleroze, bolesti koja se ponaša veoma različito kod muškaraca i žena. Već neko vreme mi je jasno da novi transaktivizam ima (ili će verovatno imati ako se ispune svi njegovi zahtevi) značajan uticaj na mnoge ciljeve koje podržavam, jer zahteva brisanje pravne definicije pola i teži da ga zameni rodom.
Drugi razlog je taj što sam, kao bivša učiteljica i osnivačica dobrotvorne organizacije za decu, zainteresovana i za obrazovanje i za zaštitu dece. Kao i mnogi drugi, i ja sam duboko zabrinuta zbog efekata koji pokret za prava trans osoba ima na obe ove stvari.
Treće je da me, kao često zabranjivanu autorku, zanima sloboda govora i javno sam je branila, čak i Donaldu Trampu.
Četvrto je gde stvari postaju zaista lične. Zabrinuta sam zbog ogromnog broja mladih žena koje žele tranziciju, kao i zbog sve većeg broja onih prolaze kroz detranziciju (vraćaju se svom polu) jer žale zbog preduzimanja koraka koji su u nekim slučajevima nepovratno promenili njihova tela i učinili ih neplodnim. Neki kažu da su se na tranziciju odlučili nakon što su shvatili da ih privlači isti pol i da je ta odluka delimično vođena homofobijom, bilo u društvu ili u njihovim porodicama.
Većina ljudi verovatno nije svesna – ja sigurno nisam bila dok nisam počela temeljno da istražujem ovo pitanje – da su pre deset godina većina ljudi koji su želeli da promene pol bili muškarci. Taj odnos se sada preokrenuo. Velika Britanija je zabeležila porast od 4400% devojčica koje su upućene na tranziciju. Devojke koje imaju autizam su izuzetno zastupljene u svom broju.
Isti fenomen viđen je i u Sjedinjenim Američkim Državama. 2018. godine američka lekarka i istraživačica Lisa Litman krenula je u istraživanje. U jednom intervjuu je rekla:
„Roditelji su na internetu opisivali vrlo neobičan obrazac transrodne identifikacije, gde bi više prijatelja, pa čak i čitave grupe prijatelja istovremeno postali trans-identifikovani. Napravila bih veliki propust ukoliko bih odlučila da ne uzmem u obzir zarazni uticaj društva i vršnjaka kao potencijalne faktore.“
Litman je spomenula Tumblr, Reddit, Instagram i YouTube kao faktore koji doprinose „brzo pojavljujućoj rodnoj disforiji“ (Rapid Onset Gender Dysphoria – ROGD), i veruje da su to prostori u kojima su „mladi stvorili posebno izolovane eho komore“ po pitanju transrodnih identiteta.
Njen rad je izazvao bes. Optužena je za pristrasnost i širenje dezinformacija o transrodnim osobama, bila je izložena cunamiju zlostavljanja i složnoj kampanji za diskreditaciju i nje i njenog rada. Časopis je sklonio članak sa interneta i ponovo ga pregledao pre ponovnog objavljivanja. Međutim, njena karijera poprimila je sličan udarac kao i Majina. Lisa Litman se usudila da preispita jedno od centralnih načela transaktivizma, a to je da je rodni identitet osobe urođen, poput seksualne orijentacije. Niko, insistirali su aktivisti, ne može biti nagovoren da postane trans.
Argument mnogih trans aktivista danas je da će se, ukoliko ne dozvolimo tranziciju rodno disforičnih tinejdžera, oni ubiti. U članku koji objašnjava zašto je dao otkaz u Tavistocku (NHS rodna klinika u Engleskoj) psihijatar Markus Evans izjavio je da se tvrdnje da će se deca ubiti ako im se ne dozvoli tranzicija „u velikoj meri ne poklapaju sa bilo kakvim pouzdanim podacima ili studijama u ovoj oblasti. Niti se poklapaju sa slučajevima sa kojima sam se decenijama susretao kao psihoterapeut.“
Zapisi mladih transmuškaraca otkrivaju grupu izuzetno osetljivih i pametnih ljudi. Što sam više njihovih iskaza o rodnoj disforiji pročitala, sa njihovim pronicljivim opisima anksioznosti, disocijacije, poremećaja ishrane, samopovređivanja i mržnje prema sebi, to sam se više pitala da li bih se i ja, da sam se rodila 30 godina kasnije, možda odlučila na tranziciju. Mogućnost bekstva iz ženskog pola bila bi mi veoma primamljiva. Borila sam se sa teškim opsesivno-kompulzivnim poremećajem kao tinejdžerka. Da sam na internetu pronašla zajednicu i saosećanje koje nisam mogla da pronađem u svom neposrednom okruženju, verujem da bih mogla biti navedena da se pretvorim u sina kojeg je moj otac otvoreno govorio da bi više voleo da ima.
Kada čitam o teoriji rodnog identiteta, setim se kako sam se mentalno bespolno osećala u mladosti. Sećam se Koletinog opisa sebe kao „mentalnog hermafrodita“ i reči Simone de Beauvoir: „Sasvim je prirodno da se žena oseća ogorčeno zbog ograničenja koja joj postavlja pol. Pravo pitanje nije zašto bi ona trebalo da ih odbije: problem je pre u tome da razume zašto ih prihvata.“
Kako osamdesetih godina dvadesetog veka nisam imala realnu mogućnost da postanem muškarac, knjige i muzika su bile to što mi je pomoglo da prođem kroz sve probleme sa mentalnim zdravljem i seksualizovanim nadziranjem i osuđivanjem koje toliko devojaka vodi u rat protiv svog tela u tinejdžerskom uzrastu. Na moju sreću, pronašla sam sopstveni osećaj otuđenosti i svoju ambivalentnost oko toga što sam žena, odražen u radu spisateljica i muzičarki koje su me uverile da, uprkos svemu što seksistički svet pokušava da baci na sve nas sa ženskim telom, u redu je ako se ne osećam ružičasto i popustljivo; u redu je da se osećam zbunjeno, mračno, i seksualno i neseksualno, nesigurno u to šta sam ili ko sam.
Ovde želim da budem vrlo jasna: znam da će tranzicija biti rešenje za neke rodno disforične ljude, mada sam takođe kroz temeljno istraživanje postala svesna i da su studije dosledno pokazale da će između 60-90% tinejdžera prerasti svoju disforiju. Iznova i iznova mi je rečeno da „samo upoznam neke trans ljude.“ I jesam: pored nekoliko mlađih ljudi, koji su svi bili predivni, slučajno znam i samoproklamovanu transseksualnu ženu koja je starija od mene i koja je divna. Iako je otvorena oko svoje prošlosti kao gej muškarca, uvek mi je bilo teško da o njoj mislim kao o nečemu drugom, a ne o ženi, i verujem (i sigurno se nadam) da je potpuno srećna što je prošla kroz tranziciju. Ali, budući da je bila starija, ona je prošla dug i rigorozan proces evaluacije, psihoterapije i pažljive transformacije. Trenutna eksplozija trans aktivizma traži uklanjanje gotovo svih procedura kroz koje su kandidati za promenu pola nekada morali da prođu. Čovek koji ne namerava da ima operaciju niti da uzima hormone, sada može sebi obezbediti potvrdu o priznanju pola i biti žena pred očima zakona. Mnogi ljudi toga nisu svesni.
Sada proživljavamo najmizoginiji period koji sam doživela. Još 80-ih godina zamišljala sam da će moje buduće ćerke, ako ih budem imala, biti u mnogo boljem položaju od mene, ali između novog oblika antifeminističke odmazde i internet kulture preplavljene pornografijom, verujem da su se stvari znatno pogoršale za devojke. Nikada nisam videla žene oklevetane i dehumanizovane u meri u kojoj su sada. Od vođe slobodnog sveta koji ima dugu istoriju optužbi za seksualni napad i njegovog ponosnog hvalisanja da ih je „uhvatio za pičku“, pa sve do pokreta incela („involuntarily celibate“ = u nedobrovoljnom celibatu) koji besne protiv žena koje im neće dati seks, do transaktivista koji izjavljuju da TERF-ove treba prebiti i prevaspitati, muškarci širom političkog spektra se slažu: žene traže nevolju. Svuda se ženama govori da umuknu i sednu, u suprotnom…
Iščitala sam sve argumente koji tvrde da žena nije stvar polnosti i tvrdnje da biološke žene nemaju zajedničkih iskustava, a i njih smatram duboko mizoginim i regresivnim. Takođe je jasno da je jedan od ciljeva poricanja važnosti pola narušavanje onoga što se nekima čini okrutnim segregacionim idejama – da žene imaju svoju biološku stvarnost ili – podjednako preteće – objedinjujuću stvarnost koja ih čini kohezivnom političkom klasom. Stotine imejlova koje sam dobila poslednjih dana dokazuju da se ovo narušavanje tiče i mnogih drugih. Nije dovoljno da žene budu trans saveznice. Žene moraju prihvatiti i priznati da ne postoji materijalna razlika između transžena i njih samih.
Ali, kao što su mnoge žene govorile pre mene, „žena“ nije kostim. „Žena” nije ideja u glavi nekog muškarca. „Žena“ nije ružičasti mozak, naklonost prema Jimmi Choos-u ili bilo kojoj drugoj seksističkoj ideji koja se sada nekako reklamira kao progresivna. Štaviše, „inkluzivni“ jezik koji žene naziva „menstruatorima“ i „ljudima sa vulvama“ mnogim ženama deluje kao dehumanizacija i ponižavanje. Razumem zašto transaktivisti smatraju da je ovaj jezik prikladan i ljubazan, ali za one od nas na koje su nasilni muškarci pljuvali ponižavajućim psovkama, on nije neutralan, on je neprijateljski i otuđujuć.
Što me dovodi do petog razloga zbog kojeg sam duboko zabrinuta zbog posledica trenutnog transaktivizma.
Sada sam u javnosti više od dvadeset godina i nikada nisam javno pričala o tome da sam preživela porodično nasilje i seksualno zlostavljanje. To nije zato što me je sramota što su mi se te stvari dogodile, već zato što je traumatično da ih se prisećam. Takođe sam želela da zaštitim svoju ćerku iz prvog braka. Nisam želela da polažem pravo na priču koja i njoj pripada. Međutim, malopre sam je pitala kako bi se osećala da iznesem u javnost taj deo svog života, i ona me je u tome ohrabrila.
Sad spominjem ove stvari ne u pokušaju da pokupim simpatije, već iz solidarnosti sa ogromnim brojem žena koje imaju istoriju poput moje, a koje su označene kao zatucane zbog zabrinutosti oko ženskih prostora.
Uspela sam da pobegnem iz svog prvog nasilnog braka sa određenim poteškoćama, ali sada sam udata za zaista dobrog i principijelnog čoveka, i sada sam bezbedna i sigurna na načine na koje nisam očekivala da ću biti ni u milion godina. Međutim, ožiljci ostali posle nasilja i seksualnih napada ne nestaju, bez obzira na to koliko ste voljeni i koliko novca ste zaradili. Moja višegodišnja nervoza je porodična šala – i čak i ja znam da je to smešno – ali se molim da moje ćerke nikada nemaju iste razloge kao ja da mrze iznenadne glasne zvukove ili kada iza sebe primete nekog čije korake nisu čule.
Ako biste mogli da mi uđete u glavu i razumete šta osećam kada čitam o transženi koja umire zbog nasilnog muškarca, našli biste solidarnost i bliskost. Poznat mi je visceralni osećaj terora u kojem će te transžene provesti svoje poslednje sekunde na zemlji, jer sam i ja poznavala trenutke zaslepljujućeg straha kada sam shvatila da je jedino što me održava u životu nepouzdana samokontrola mog napadača.
Verujem da većina trans-identifikovanih ljudi ne samo da ne predstavlja nikakvu pretnju drugima, već je ranjiva iz svih razloga koje sam iznela. Trans ljudima je potrebna zaštita i oni je zaslužuju. Kao i kod žena, najveća verovatnoća je da će njihov ubica biti njihov seksualni partner. Trans žene koje rade u seks industriji, posebno ne-bele transžene, posebno su izložene riziku. Kao i svaka druga osoba koja je preživela zlostavljanje u porodici i seksualno nasilje koju poznajem, ne osećam ništa osim empatije i solidarnosti sa transženama koje su muškarci zlostavljali.
Dakle, želim da trans žene budu bezbedne. Istovremeno, ne želim da devojke i žene budu manje bezbedne. Kada vrata kupatila i svlačionica otvorite bilo kojem muškarcu koji veruje da je ili oseća da je žena – i, kao što sam rekla, uverenja o potvrđivanju pola mogu se dodeliti bez ikakve potrebe za operacijom ili hormonima – tada otvarate vrata svim muškarcima koji žele da uđu unutra. To je jednostavna istina.
U subotu ujutro sam pročitala da škotska vlada nastavlja sa svojim kontroverznim planovima za priznavanje roda, što će u stvari značiti da sve što muškarac treba da uradi da „postane žena“ jeste da kaže da je žena. Da upotrebim vrlo savremenu reč, bila sam „trigerovana“. Skrhana nemilosrdnim napadima trans aktivista na društvenim mrežama, gde sam bila samo da bih deci odgovorila na slike koje su nacrtali za moju knjigu koju sam objavila za vreme karantina, provela sam veći deo subote u vrlo mračnom mestu u glavi, gde su mi se u krug vrtela sećanja na ozbiljni seksualni napad koji sam pretrpela u svojim dvadesetim godinama. Taj napad se dogodio u vreme kada, i na mestu gde sam bila ranjiva, kada je taj čovek iskoristio priliku. Nisam mogla da isključim ta sećanja i bilo mi je teško da obuzdam bes i razočaranje zbog načina na koji se moja vlada neodgovorno poigrava sa bezbednošću žena i devojaka.
Kasno u subotu uveče, listajući dečje slike pre nego što sam otišla u krevet, zaboravila sam prvo pravilo tvitera – nikada ne očekuj istančan razgovor – i reagovala sam na ono što sam osećala da je ponižavajuć jezik o ženama. Govorila sam o važnosti pola i od tada plaćam cenu. Bila sam transfobična, bila sam pička, kučka, TERF, zaslužila sam otkazivanje, nasilje i smrt. Vi ste Voldemor, rekla je jedna osoba, očigledno osećajući da je ovo jedini jezik koji bih razumela.
Bilo bi mnogo lakše tvitovati odobrene heštegove – jer naravno trans prava su ljudska prava i naravno trans životi su važni – i ubirati plodove ovakvog ispraznog glumljenja „osvešćenosti”. Ima radosti, olakšanja i bezbednosti u konformizmu. Kao što je Simone de Beauvoir takođe napisala: „…bez sumnje je udobnije podneti slepo ropstvo nego raditi na svom oslobođenju; i mrtvi više odgovaraju zemlji nego živi“.
Ogroman broj žena se sa razlogom plaši transaktivista; znam to jer su mnogi stupili u kontakt sa mnom da bi mi ispričali svoje priče. Oni se plaše doksovanja, gubitka posla ili sredstava za život, ali i nasilja.
Ali koliko god beskrajno neprijatni bili stalni napadi na mene, odbijam da se povinujem pokretu za koji verujem da nanosi vidljivu štetu u pokušaju da naruši „ženu“ kao političku i biološku klasu i pruži pokriće predatorima kao malo koji pređašnji pokret. Stojim uz hrabre žene i muškarce, homoseksualne, heteroseksualne i transrodne, koji se zalažu za slobodu govora i misli, kao i za prava i bezbednost nekih od najugroženijih u našem društvu: mlade homoseksualne dece, tinejdžera, i žena koje se oslanjaju na, i žele zadržati svoje ženske prostore. Ankete pokazuju da su ove žene u velikoj većini i isključuju samo one dovoljno privilegovane ili dovoljno srećne da nikada nisu bile žrtve muškog nasilja ili seksualnog zlostavljanja i koje se nikada nisu trudile da se edukuju o tome koliko je to rasprostranjeno.
Jedina stvar koja mi daje nadu je da žene koje mogu da protestuju i da se organizuju to i rade, a pored sebe imaju neke zaista pristojne muškarce i trans ljude. Političke stranke koje žele da ugode najglasnijima u ovoj debati ignorišući zabrinutost žena – rade to na svoju štetu. U Velikoj Britaniji žene se međusobno kontaktiraju prelazeći preko stranačkih linija, zabrinute zbog narušavanja svojih teško stečenih prava i široko zastupljenog zastrašivanja. Nijedna od rodno kritičnih žena s kojima sam razgovarala ne mrzi trans osobe; naprotiv. Mnoge od njih su se za ovo pitanje zainteresovale na prvom mestu iz brige za mlade trans ljude i izuzetno su naklonjene odraslim trans ljudima koji jednostavno žele da žive svoj život, ali koji se suočavaju sa odmazdom zbog brenda aktivizma koji ni oni sami ne odobravaju. Vrhunska ironija je da je pokušaj da se žene utišaju rečju „TERF“ možda gurnuo više mladih žena ka radikalnom feminizmu nego što je pokret video decenijama.
Poslednje što želim da kažem je ovo: Nisam napisala ovaj esej u nadi da će neko izvaditi violinu za mene, čak ni neku veoma malu. Imam izvanrednu sreću; ja sam preživela, i sigurno nisam žrtva. Spomenula sam svoju prošlost samo zato što, kao i svako drugo ljudsko biće na ovoj planeti, imam složenu prošlost koja oblikuje moje strahove, interesovanja i mišljenja. Nikad ne zaboravljam tu unutrašnju složenost kada stvaram izmišljeni lik i sigurno je ne zaboravljam kada su trans ljudi u pitanju.
Sve što tražim – sve što želim – je da se slična empatija, slično razumevanje, ponudi i milionima žena čiji je jedini zločin to što žele da se njihove brige čuju bez pretnji i zlostavljanja.
Lezbejska i gej solidarna mreža 