Da, vreme je da se autujemo

Da bismo izgradili pokret i zajednicu pomoću kojih ćemo voditi borbu za svoje oslobođenje, svako od nas mora načiniti prvi i osnovni korak — priznati drugima svoju seksualnu orijentaciju. Mreže podrške, poput naše incijative za LGB Krov, nužan su element naše buduće političke borbe, ne bi li svako mogao da taj korak napravi bez straha. O političkoj važnosti „izlaska iz ormara“ za sve LGB osobe piše Nikola Tucakov.

Pitanje „autovanja“ ili „izlaska iz ormara“, to jest, otvorenog priznavanja sopstvene homo- ili biseksualnosti ljudima u svom domaćinstvu, krugu prijatelja, na radnom mestu ili jednostavno, bilo gde (ili svuda) van sopstvene glave, predstavlja značajan korak u životu svake neheteroseksualne osobe, budući da može iz korena da izmeni život, što na dobar, što na loš način. Knjige, filmovi i serije koje se LGB ljudima bave su, čini se, gotovo opsednute prikazivanjem upravo takvih trenutaka u našim životima, koji nose ili veliki lični napredak u životu lika, ili strahovite posledice i ličnu patnju, u zavisnosti od stepena optimizma autora/ke. Pa i u razgovorima između sebe, skloni smo da tu odluku predstavimo kao nešto duboko lično, što dolazi kao kulminacija naših unutrašnjih borbi i nešto što treba da pruži veliko lično rasterećenje od silnih pritisaka koji prate odrastanje u homofobnom okruženju. Međutim, autovanje nikada nije samo lično, ono se uvek odvija u specifičnom društvenom  kontekstu i ima duboke političke posledice. 

Kampanje masovnog autovanja vezuju se, kao i mnogo šta u istoriji našeg pokreta, za kontekst Zapadnih zemalja, naročito SAD-a. Nakon što je 200 000 ljudi 11. oktobra 1987. učestovalo u „Nacionalnom maršu na Vošington za lezbejska i gej prava“, lezbejka i feministkinja Džin O’Liri je zajedno sa gej muškarcem Robertom Ajkbergom pokrenula inicijativu za Nacionalni dan za izlazak iz ormara (National Coming Out Day), želeći da se na originalan i nedefanzivan način suprotstavi opštem napadu na LGB ljude sa pojavom epidemije HIV/AIDS-a. U jednom intervjuu, Ajkberg je rekao:

„Većina ljudi misli da ne znaju nikoga ko je gej ili lezbejka, a zapravo svi znaju. Imperativ je da „izađemo“ i pokažemo ljudima ko smo i lišimo ih njihovih strahova i stereotipa.”

U trenutku u kom je nova bolest teško pogodila homoseksualce, dok je desničarska, neoliberalna vlast, na čelu sa Ronaldom Reganom, odbijala da prizna da ona uopšte postoji, opšta stigmatizacija i dehumanizacija gejeva i lezbejki u američkom društvu zahtevala je hrabar potez kojim će se stvarnost njihovog prisustva u kući, komšiluku, kolektivu i svuda drugde nedvosmisleno pokazati, i to ne onako kako su o njima ljudi mogli da čuju na televiziji iz usta homofobnih političara ili sveštenika. Da bi se uopšte počelo sa borbom za emancipaciju, prvo se morala povući jasna linija, i celom društvu staviti do znanja da seksualne manjine jesu njegov deo, svuda i u svim slojevima društva. 

Šta ovakva inicijativa znači za nas, LGB ljude koji žive danas na Balkanu? Iako je bila vrlo ambiciozna, ona je uspešno opipala suštinu često zanermarene činjenice u našoj borbi, a to je da je oslobođenje nemoguće dok je naša potlačenost prikrivena, dok svako homofobiju trpi za sebe, u situaciji u kojoj strah rađa pasivnost i onemogućava nam da spoznamo koliko nas uopšte ima i da želimo da živimo bez homofobije, time ostavljajući autovanje minijaturnoj nekolicini koju štiti društveni status ili koja će na njemu izgraditi aktivističke karijere i po sopstvenom nahođenju u javnosti navodno predstavljati glas svih nas. Ovde se čak ne moramo oslanjati ni na osnovu ljudsku empatiju, misleći da će za mnoge biti dovoljno da shvate da su LGB ljudi među njihovim najbližima, iako to sigurno ne bi bio zanemarljiv efekat, već priznati da čak i da nas odbace, čak i da se suočimo sa novim udarom homofobije u trenutku autovanja, tek sa njim možemo otkriti međusobnu solidarnost i početi da gradimo istinski zajedničku borbu. O tome koliko je navodna sigurnost koju nam ostajanje prikrivenima nudi krhka svedoče i jezivi savremeni primeri poput situacije u Čečeniji, koja nije počela nikakvim masovnim autovanjem ili eksplozijom aktivnosti tamošnjeg gej pokreta. 

Borba za oslobođenje LGB ljudi, usled nevidljivosti seksualne orijentacije na prvi pogled, očigledno se ne može u potpunosti osloniti na taktike kojima su se vodili radnički, ženski ili pokreti za oslobođenje potlačenih rasa i naroda. Međutim, ono što jeste zajedničko svim tim pokretima upravo je da su zasnovani na svesti o tome da nismo puki rascepkani pojedinci i da tlačenje koje trpimo možemo razbiti jedino zajedničkim političkim delovanjem. U našem slučaju, preduslov da se to desi je da jedni druge prepoznamo kao ono što jesmo i da svoju ličnu patnju istinski pretvorimo u društveni problem protiv kojeg se zajedno možemo boriti.

Šta, onda, u situacijama u kojima neko živi u uslovima u kojima bi otkrivanje sopstvene seksualnosti drugima predstavljalo materijalnu ili čak egzistencijalnu opasnost? Budući da je takva pozicija najčešće vezana za mlade (često maloletne) i/ili izdržavane LGB ljude, na kraći rok ćemo svakako priznati da sve pobrojane političke prednosti autovanja ne treba staviti ispred cene života, ali ni taj odgovor ne sme biti konačan, ne sme postati izgovor koji će nas zadržati u beskorisnom, bezizlaznom skrivanju, samo jer je naoko udobniji. Jedan od najvažnijih zadataka „zajednice“ (koju možemo izgraditi tek prethodno pomenutim osvešćavanjem) je razvijanje mreža sigurnosti koje će omogućiti svojim ugroženim članovima da ne strahuju od beskućništva ili telesne opasnosti kada, na ovaj ili onaj način, ljudima oko njih njihova seksualnost bude otkrivena. Ako bi neko rekao da je autovanje privilegija materijalno obezbeđenih, upravo takva „privilegovanost“ nosi odgovornost da ona to više ne bude. Štaviše, za ljude koji su spremni da iskreno procene da neće biti životno ugroženi ukoliko otkriju svoju seksualnu orijentaciju, autovanje se treba posmatrati i kao obaveza. Za to je potrebno nadvladati jednu drugu vrstu straha – strah od neudobnosti i potencijalnog gubitka sitnih privilegija. Međutim, istorija raznih pokreta već je pokazala da je takav strah suštinski protivrečan bilo kakvom oslobodilačkom poduhvatu. Nema feministkinje koja može biti potpuno zaštićena od mizoginih napada, nema antifašizma koji se može zastupati bez ikakvog straha od fašističke odmazde, niti revolucionara kojem praksa neće tražiti nijednu žrtvu ili izazvati ikakvu neprijatnost.

U trenutnoj situaciji u kojoj se nalazi LGB zajednica/manjina u Srbiji, a koja nije značajno različita na širem prostoru Balkana, uzimajući sve navedeno u obzir, autovanje se nameće kao imperativ za nastavljanje i napredovanje borbe za LGB oslobođenje. Spremnost i hrabrost koju takav potez zahteva tek je preduslov za onu vrstu spremnosti i hrabrosti koja će nam biti potrebna ne samo da se zajedničkim delovanjem i povezivanjem sa drugim potlačenim grupama odupremo reakcionarnim silama u našem društvu, već da se aktivno borimo za onakvu budućnost kakvu osnovno ljudsko dostojanstvo mora da podrazumeva. Odlučujući se na to, puni strepnje oko raznih loših posledica, često zanemarujemo zajedništvo i saveznike koje možemo steći. 

Autovanje ostaje jedini način da ličnu patnju pretvorimo u kolektivnu borbu. 

Svi koji volite isti pol: dobro promislite od čega vas deli ta jedna izgovorena rečenica i šta ta rečenica može značiti drugima poput vas – najzad je i izgovorite. Vaše autovanje je politički čin. Vreme je da ga načinite.