Categories
Uncategorized

Od Fukoa do San Franciska: duboki koreni kvir teorije

Ovaj tekst autorke Jen Izaakson originalno je objavljen na sajtu On The Woman Question. Prenosimo ga u prevodu naše članice Sofije Dakić.


Danas se kvir teorija predaje u okviru humanističkih predmeta zapadne akademije kao neupitna disciplina, ali njeni istorijski koreni od pre pola veka ne ulaze u nastavni plan i program. Moramo se zapitati kako je nastala kvir teorija? Kako je došlo do isticanja kvir mislilaca o seksualnosti?

Pre našeg savremenog razdoblja u kojem su kvir teorija i kvir politika gotovo neupitne, obe su zapravo osporavane tokom 1980-ih u nizu sukoba danas poznatih kao „seks ratovi“. Sukob se vodio između radikalnih lezbejskih feministkinja koje su smatrale da bi seksualnost, kao i svaka druga tema, trebalo da bude podvrgnuta nemilosrdnoj kritici sa jedne, i zagovornika ‘kinka’ sa druge strane.

Oni koji su se zalagali za društveno prihvatanje fetiša, prvenstveno u smislu vezivanja, dominacije, sadomazohizma (BDSM), činili su to kroz grubo pojednostavljenu ideju: ukoliko postoji želja seksualne prirode, ona mora da je moralno ispravna, a što je ta želja i njeni prateći seksualni činovi transgresivnija, to bolje. Ta je tvrdnja bila u dijametralnoj suprotnosti s radikalnim i lezbejskim feministkinjama koje su smatrale da su muškarci i žene socijalizovani da erotiziuju dominaciju i submisivnost. Prema lezbejskim feministkinjama, živimo u otuđenom i otuđujućem, nejednakom i nepravednom društvu. Stoga smo uslovljeni da reprodukujemo te hijerarhije i kroz seks. Ove „seks-kritične“ feministkinje su tvrdile da se način na koji se seksualnost društveno konstruiše pod patrijarhatom mora razotkriti, a postojeći društveni poredak odlučno osporiti. Cilj ovih feministkinja bio je potpuna reorganizacija društva od vrha do dna. S druge strane, takozvani „seks pozitivni“ aktivisti su se međusobno bičevali i nazivali to politikom. Pisali su neiscrpno u čast svoje subkulture fetišizacije kožnih materijala, i tako je isplivala kvir teorija.

Konstituišućim dokumentom kvir teorije se nadaleko smatra esej Gejl Rubin iz 1984. godine, „Razmatranje seksa: beleške za radikalnu teoriju seksualnih politika“. Rubin je 1978. stigla u San Francisko kao lezbejka feministkinja, ali ubrzo nakon što je proučavala S&M kulturu gej muškaraca, Gejl je veselo obukla par kožnih pantalona i preuzela ličnost i plašt „kožnog buč dom tatice“.

Skoro polovina „Razmatranja seksa” posvećena je zalaganju za seksualni kontakt odraslih sa decom i izlaganje dece seksualnim sadržajima u školama. Rubin kaže da se ovome ne treba protiviti jer je otpor ovim idejama samo napad na homoseksualnost i „druge“ oblike istorijski marginalizovanih seksualnosti. Ona stvara piramidu „ugleda“ seksualno otuđenih grupa, sa dugovečnim gej i lezbejskim parovima na vrhu, fetišistima i praktičarima BDSM-a u sredini, i ljudima „čiji erotizam prelazi granice generacija“ na dnu. Kada se na paradama ponosa primete grupe „kožnih štenaca“ (leather puppy), često sa izvesnom zaprepašćenošću i užasnutošću, treba se setiti da je kvir politika od početka svrstavala homoseksualnost sa ovim seksualnim praksama, uključujući ih od samog začetka.

Rubin citira odlomak Fukuoa iz „Istorije seksualnosti”, gde on svrstava okrutne muževe sa decom koju smatra seksualno ambivalentnom:

„Odveć mudra dečica, prerano sazrele curice, prevrtljivi školarci, sumnjiva posluga i vaspitači, okrutni ili manijakalni muževi, usamljeni kolekcionari, skitnice sa bizarnim impulsima; puni su ih popravni domovi, kaznene kolonije, sudovi i bolnice; svoju zloglasnost iznose pred lekare, a svoju bolest pred sudije. Ovo je bezbrojna porodica perverznjaka bliska s delinkventima i nalik ludacima.”

(FOUCAULT, 1978, P40)

Ovde uviđamo šta se smatra „kvirom“. Ako je kvir jednostavno ono što je anti-normativno, kako se „okrutni“ muževi uklapaju u to? Logika počiva na činjenici da je tući suprugu tehnički protiv zakona. Ali kriminalizacija nasilja u porodici ga ne iskorenjuje kao normu našeg društva. Fuko poima proširenu, decentriranu državu, umesto da pravi razliku između „društvenog“ (društva) i politike (države) na način na koji to čini Marks u okviru „Priloga kritici Hegelove filozofije prava” (1844) i „O jevrejskom pitanju” (1844). „Normativno“ je za Fukoa i za kvir teoretičare ono protiv čega država ne donosi zakone, ne ono što zapravo nije norma u društvu. Fukoovo razumevanje države čini ga tako popularnim među anarhistima, kao da nam je samo neophodno da pobedimo državu i sve društvene boljke će same od sebe nestati.

Smeštanje „prerano sazrelih curica“ i „prevrtljivih školaraca“ tik uz „okrutne ili manijakalne muževe“ je čudan izbor. Čudan, prvo, jer implicira da je seksualizacija dece delo njih samih, baš kao što je okrutnost muža njegovo. Drugo, čudno je kako ignoriše disbalans moći u odnosu na državu: muževi u domaćinstvima imaju status i mnogo više moći nego deca, ikada, i pravno i društveno. Štaviše, kako su bilo koje od ovih kategorija devijantne? Okrutnost muževa prema ženama i deci nije neuobičajena pojava. Nažalost, nije ni seksualizacija dece i seksualno zlostavljanje dece. To nisu ni istorijska odstupanja, oba su postojala i bila norma tokom poslednjih 5.000 godina patrijarhata.

Fukoove kategorije „prerano sazrelih curica“ i „prevrtljivih školaraca“ kao „perverznjaka“ sigurno se mogu čitati kao nit pedofilske kulture. Možemo samo naslutiti da li su „usamljeni kolekcionari“ i „lutalice“ perverznjaci; ovo zasigurno zavisi od toga šta sakupljaju i da li lutaju odeveni!

Rubin u „Razmatranju seksa” tvrdi da je protivljenje seksualizaciji dece „erotska histerija“, neka vrsta libidinalne moralne panike. Tu ideju lako možemo prepoznati kao sad već klasičnu dijagnozu da su seks-kritične feministkinje, koje brane seksualne granice, samo uštogljene i frigidne. Ideja da smo nesvesno uzbuđeni upravo onim što odbacujemo, neprimetno vodi do otrcane fraze: „feministkinjama je samo potrebno dobro jebanje“.

Rubin tvrdi da je fetiš na cipele uredno uporediv sa preferencom na začinjenu hranu. Epigraf „Razmatranja seksa” je opis ženskog genitalnog sakaćenja (FGM). To ne znači da se Rubin zalaže za ovu praksu, već da je ovaj primer, kao i usporedba fetiša za cipele sa preferencijama u ishrani, odabran da dovede u vezu veoma različita pitanja. Poređenje fetišizma sa probirljivošću u ishrani svodi fetišističke seksualne prakse na nivo banalnosti odluke o obroku.

Povezivanjem ženskog genitalnog sakaćenja sa protivljenjem seksualizaciji dece, Rubin izjednačava feministkinje koje žele da zaštite decu od seksualnog zlostavljanja sa odraslima koji nanose nepopravljivu štetu sakaćenjem genitalija devojčica. Ovakva insinuacija funckioniše tako što sve lične preferencije dovodi u istu ravan i projektuje užase genitalnog sakaćenja žena na seks-kritične feministkinje, kao da smo mi te koje seksualizuju decu i hoćemo da im sakatimo polne organe kako bismo ih deseksualizovali, kao da to mora biti nužni zaključak naših stavova.

Kvir teorija istražuje seksualnost tako što prihvata i ne vidi problem ni u jednoj seksualnoj praksi. Da li je iko ikada razvio KPTSP (složeni PTSP) iz susreta sa prezačinjenom hranom? Pošto se to često dešava kao rezultat seksualnog zlostavljanja dece i učešća u nasilnim seksualnim svetovima pornografije ili BDSM-a. Da li je iko ikada razvio traumatične reakcije na sopstveni fetiš na cipele? Malo verovatno, ali oni koji su izloženi tuđim fetišima, poput slučajih svedoka muškaraca masturbatora u javnosti, svakako mogu. Ova vrsta „flešovanja“ je, mnoge žene znaju, vrlo česta. Namerno povezivanje ovih pitanja napravljeno je tako da nam otežava njihovo razdvajanje.

Moglo bi se reći da koncept pristanka objašnjava gorenavedeno, ali Rubin koristi ovaj izraz samo da se usprotivi zakonima o starosnoj saglasnosti za decu, i pravi poređenje sa pristankom unutar BDSM-a. Odvajanje pitanja seksa od struktura društvene moći i karakterizacija BDSM-a kao svojevrsne „igre“ pune mogućnosti za „destrukturiranje“ moći, uprkos uzbudljivosti zasnovanoj na reprodukciji moći, taktika je kvir politike i notorno prisutna u kvir teoriji (npr. rad Džudir Batler na pornografiji). Mogućnost seksa bez dominacije i potčinjavanja je isključena, ili barem otpisana kao nedostojna interesovanja, koja postoji izvan granica kvir opsega. 

Rubin tvrdi da „različite seksualne kulture“ treba slaviti kao „jedinstvene izraze ljudske inventivnosti“, uključujući tu prostituciju, pornografiju, sadomazohizam itd. Danas kvir politika nastavlja da ubacuje egzibicionizam, poliamoriju, „odrasle bebe“ i druge seksualne forme u LGBT politike (ako se ta lista smatra neskladnom ili omalovažavajućom, opet je to grupisanje koje je odlučila kvir politika). Mnogi veruju da je ta tendencija “listanja” moderni revizionizam zbog svoje popularnosti na društvenim medijima u poslednje vreme, ali je inherentna kvir politici od samog početka. Kvir od početka karakteriše prvenstveno ne anti-normativnost, već uklanjanje granica bilo koje vrste. Ta seksualna neograničenost je način na koji lezbejke i gejevi na kraju budu kategorizovani zajedno sa strejt „demiseksualnom“ ženom koja sebe naziva ‘kvir’.

Nekoliko godina pre pisanja „Razmatranja seksa“, Rubin je bila uključena u Samois, prvu organizovanu lezbejsku BDSM grupu u SAD, formiranu u San Francisku sa Pat Kalifom. Grupa je dobila ime Samois od Samois-sur-Seine, lokacije izmišljenog imanja jedne dominatriks u knjizi Priča o O (dominatriks probada i žigoše centralnog lika, ženu bez imena, poznatu samo kao O). Kalifa je najpoznatija po tome što je napisala knjigu „Mačo Kurve“ (1988) i urezala svastiku u rame vezanog jevrejskog ljubavnika. Navodi se da Kalifa to opravdava nazivajući ranu „samo ogrebotinom“, ali je njemu nakon toga ipak bila potrebna medicinska pomoć. Politika ovog događaja, incidenta koji bi se sada označio kao „igrice s rasom“, sastavni je deo toga kako, u okviru kvir politike, čim se nešto erotizuje, to nekako postaje prihvatljivo, i izuzeto od političke kritike. Krajnja levica u Velikoj Britaniji doživela je svoju dozu ovog ludila u incidentu „kinki split“ 2014. godine.

Levica usvaja kvir teoriju po svoju štetu. Ne samo zbog njenih temelja u apologiji pedofilije, već i zbog toga što joj se putanja nije udaljila daleko od tih korena. Sada smo suočeni sa seksualizacijom dece u nastupima drag kraljica koje čitaju priče deci1, i demonizacijom feministkinja koje smatraju BDSM i prostituciju oblicima seksualnog nasilja nad ženama.

Svet bez ekstrema nejednakosti koje danas posmatramo, bez dominacije i potčinjavanja, zasigurno je cilj svakog ko radi na istinskom oslobođenju ugnjetenih. Prenošenje tog ugnjetavanja u spavaću sobu ometa ovaj cilj. Društvena stvarnost je takva da smo mi, kao subjekti, na to primorani od strane društva uobličenog dominacijom i potčinjenošću. Za radikalne protivnike ovo nije neizbežno i možemo mu se odupreti. Zato su seks-kritične feministkinje toliko opasne po kvir politike, jer zahtevaju prevrat i rušenje društvenih hijerarhija, ne samo na institucionalnom nivou i široj javnoj sferi, već su pretnja i po reprodukciju ovih hijerarhija u privatnoj sferi kuhinja i spavaćih soba.

Danas kvir teorija obično dolazi u jedinstvenom obliku; Džudit Batler i teorija rodne performativnosti. Mlada Batler je obišla San Francisko krajem 1970-ih, stigavši tamo kao lezbejka feministkinja – čak je napisala i esej koji kritikuje Fukoa pod naslovom „Lesbian S&M: The Politics of Dis-ilusion” (1980), a zatim se do 1990. transformisala u zagovornicu ideologije roda. Batler se razlikuje od Rubin i Kalife – ali su jasni njihovi uticaji na nju i politički uticaj lezbejske scene njihovog zajedničkog grada. Ova pozadina kvir politike i neizbežni kontekst fermentirali su mnogo toga što danas znamo kao kvir teoriju.

Batlerin rad je naširoko pogrešno interpretiran – i to najčešće od njegovih najvernijih zagovornika. Njena rekonceptualizacija performativnosti (koje se nedavno odrekla u New York Times-u prošlog leta), zajedno sa njenim širim teorijskim shvatanjima roda, pornografije i rase, zaslužuje vlastiti članak, koji uskoro izlazi.

1 Niz događaja poznatijih na engleskom govornom području, projekat u kom su deci u ranim razredima školstva bajke čitali muškarci u dregu, odnosno hiperseksualizovanoj ženskoj odeći (prim.prev)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s